Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА_ 197

Поп и сад лежао на својој постељи. Пушио и разговарао са газдиницом Татом и са газдом Михом,. који и опет дошли да га походе. Лице му увело, испијено. Очи влажне, мутне, дубоко утекле у главу испод чела... Усне бледе. Бркови замршени, почађали од духанског дима; седа Ое прекрила му раздрљена прса и пала по јоргану..

Чим Даринка са Милом уљезе, он као да се исправи мало. Погледа их... Узви обрвама, испусти цигар... Изненада подиже сухе руке и рашири их.

— Миле, синко... Зар тиг..

Миле се отрже од - Потрча И спусти се поред њега... Заплака..

— Ама баш ико запита поп, хватајући га за: главу и милујући. — Тиг

— Ја, бабо, ја, — одговори Миле јецајући.

Поп се немирно окрену и позва Тату.

—- Ходи, да га видиш!.. Гледај! — узвикну за– _ довољно а све дрхти на постељи. — Он!.. Је лиг..

— (Он, — весело потврди и Тата и лагано при–

ступи Мили, да се поздраве.

Поп сад позва Даринку и као прекори је:

— Зар га не видиш

= Видим, бабо, — мирно одговори она, а наслонила се на оца, па се само смешка.

Поп као да то није ни чуо... Опет погледа на Даринку и опет узвикну:

— Па што не станеш поред њега2.. Да вас обоје видим ... Обоје... Ех... Обоје!..

Збаци јорган са себе и исправи се. Покуша да устане, да пође према њима. Опет малакса на по„ стељу, паде... Заваљен наузначке склопи руке и поче молити, Јака од кошуље као да га стезала. Раскиде је.. Показа на прса па на прозор... Греба да се отвори, загушљиво је... Поново се придиже. Изненада се сав изви и с руком грчевито стиснутом код срца, као да посрну.

Брзо притрчаше да га придигну. Окупише се око њега. Тата му се наднесе над главу, загледа му у очи, узе га за руку.