Među svojima : roman

18 | СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

немогућно. Нешто изнад његове снаге и изван његове природе. Баш они, ти безбожни прописи, дела злоћудних и немоћних стараца или отупелих испосника, — нагоне човека да тражи недозвољене путе. Они га гурају у грех, ако ту још може о каквом греху бити збора, и нагоне га да заборави на свој позив.

Да покажу да одиста и мисле како говоре, још су се чешће, чак некако предомишљено, дружили са попом. Одлазили му кући, призивали себи на села, соколили га, тешили. Лепши се ручак није смео појести без ·њега, боца добра вина није се могла отворити, ако он није благословио.

(Он се и данас надао, да ће му доћи, да честитају путника. И криво му било што их нема, што су окаснили. Зар сад, након толико мутних, кад је дочекао овако ведар и светао дан, да га забораве2.. Или се, можебити, снебивајуг.. Зазор им да се одмах, док се отац и син нису честито ни разговорили, наметну и да омету разговорг.. Али зар блиски пријатељи могу икада бити сувишниг.. Зар се они икад могу назвати наметницима 2"

Лагано се придиже, промешкољи се, оде у собу. Скиде са чивилука горњу мантију, коју већ неколике- дана нико очеткао није, и лено је обуче. Дохвати и свој дебели, кукасти штап и јерусалимске бројанице. И крену у чаршију.

— Кад неће они мени, идем ја њима, — полугласно прошапта отварајући врата.

Ступивши на улицу, прекрсти се пред кућним прагом, по обичају. Погледа унаоколо као да се нада да ће га неко зазвати или запитати штогод.

Ишао је полако, мало погурен, опирући се на штап и пребирајући бројанице, које су тупо звекетале. Око њега, са обе стране, протрчавала деца, терајући, уз свакојаке повике, зарђале обручеве са старих бачава; дозивали се сељаци, који са пуним товарима мрса ишли на пазар; свађали се пијани хамали теглећи кола или носећи на леђима препуне вреће. Испред ниских, окрханих дућана са