Među svojima : roman

46 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ Пробијао се кроз позлаћене таласе сазрелога жита, тргајући класје и играјући се њим, газио по високој, непокошеној трави, плашећи скакавце и гуштерице. Тек каткада застао би мало под каквим дрветом да отпочине. Прислоњен леђима уз јако стабло, са скрштеним рукама ослушкивао је како, у близини, весело пућпуриче препелица и негде, за косом, јецају двојнице. Недалеко, пред нашушуреном сламњачом, колебом са изрованим вратима и подупртим зидом, на омањој ледини, игра се троје-четворо јаради. Прескачу преко два полутрула балвана и погоне се. Голем, пун чичака, шаров, са високо подигнутим репом, лајући облеће око њих, а омалена угојена крава легла на чистину и мирно прежива. ___Два или три пута накањивао се Миле да оде до колибе и да затражи млека. Не толико због млека, — имао га код куће и сувише, — него да види чељад, да се разговори с њима. Некада, док у школу ишао, по читаве дане проводио је у колибама. Ту се хранио са мрким хлебом и печеним кромпирима или кукурузима, гонио са чобанима јањце на воду да се напоје, берући узгред лешнике и правећи свирале од трстике. Једанпут му се чак учинило, као да га домаћица, крупна, трома жена, познала и сама хтела да зовне. Дуго га посматрала држећи руку над очима и отирући се рукавом око носа. Напослетку одмахнула руком, окренула се и уљегла у колибу. Кашње није ни излазила.

Враћајући се кући увек је, некако нехотице, окретао баш оним сокаком који води покрај газда Михине баште. Није му туда био- најближи пут, — напротив прилично је заобилазан, — али он као да није. ни знао сврнути на другу страну. Скрећући у сокак, застао би мало. Поправи шешир, отресе понеку сламку са рамена или са рукава, очисти који чичак са ногавица.

Умотавајући брк и полугласно певуцкајући одмах је, издаљега, гледао: стоји ли она, Даринка, покрај ђулбехара 2... Чека ли2...