Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 15 29

Чекала је. Наслонила се лактом на окрајак зида, држи у руци струк босиљка и грицка му листиће, или откида. Нестрпљиво гледа низ сокак: иде ли Чим га опази осмехује се и пита некако прекорно:

— Зашто си окаснио 2

Увек је знао некако згодно да се оправда. Па одмах почне да прича: шта је данас видео. Прича понекад о ситницама, које тешко да би икога могле интересовати осим њега. Али га она пажљиво слушала. Макар и не разумевала сваку реч, пријатно 10] било слушати његов меки, топао глас, који некако омамљује као мајчина успаванка. И сам би се по каткада зачудио томе и изненада питао:

— А тиг... Што ти не говориш 2.

154 би покушала да штогод проговори, да каже... Па одмах замуца, збуни се... Ако је пре што и мислила да исприча, сад намах заборави. Ништа да јој пане на памет. Стиди се, румени; увија, а не зна, не може да говори.

Кад га оно први пут угледала, као знанца из детињства, могла је разговарати дуго, опширно. Као да разговара са неким од комшија или рођака. А касније што год чешће долазио, све се више снебивала. У колико он разговорнији у толико она ћутљивија... Не сме сада ни отворено да га погледа... Погледа ли, пламенови јој букну уз образе, очи се наводне, речи застану у грлу. И мило јој што га гледа тако и опет јој криво, љути се сама на се. Готово би понекад да заплаче од муке, да побегне, да се сакрије. А не може, не сме да се макне, ни да га остави. Само кида листиће, грицка и немирно куцка врхом папучице о зид, лок меки, топао глас његов једнако јој звони у ушима и омамљује... омамљује...

Пошто се поздрави и оде, дуго је гледала за њим. И кад замакне за старе ћошкове, она још стоји и гледа у празан сокак. Ако се која комшиница, прелазећи преко сокака, јави, не чује је, не одговара. Не чује ни кад је зовну да постави софру—