Menično pravo. I

морима, честим привредним и новчаним кризама пи т. д, спутаваше саобраћај п ометаше трговину.

У овакоме стању промет добара до некле накнађаваше п онда већ скоро пзумрла трамша, као што га олакшаваше п она мењачка радња камшзора. Али сва та средства не беху довољна да засите растећи саобраћај. И против главног зла, против јавне несигурности, не могаше се још наћи никаква боља заштита од великих п екупих оружаних пратњи. Најзад ту помогоше кампзори, који отпочеше упутничку радњу п тиме проширише и круг рада својега. Један трговац положи некоме мењачу у једноме месту у онде важећој монети пзвесну суму новца, а овај му изда признаницу п упути га на којег мењача у другом којем месту, да од њега прими пету суму пили вредност у тамо потребној му монети. То је се најпре могло вршити оним простим признаницама у виду упутница, а пи домицилираном сопственом менпцом, ако је издавалац пмао свој Филијал на том другом месту, на месту плаћања. Ну, кад ови мењачи, као ондашњи банкарп, међу собом засноваше ближе односе п тешње везе, опп ово упућивање рад псплате примљенога новца почеше вршити вученом меницом. А једном употребљена за овакве послове, меница вучена се брзо примени и на случаје кредитирања, пеплаћивања купљене робе ит. д.,

И тако трговци не ризиковаху више да сеобом посе новац: место новца онп ностше собом невидљиво парче хартије или пергамента — меницу. Ме њачи пак добише у руке један нов посао п своје оорачуне пзравњаваху с времена на време, шаљући амо разлике у новцу преко јаких оружаних пратњи, (И у томе њиховом обрачуну налазимо почело дапашњега правога жонто-корента).

П. — На овај начин п овим путем сама потреба трговине, сами мењачи створили су вучену