Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

22 1 ГЛАВА ОСАМНАДЕСЕТА. Како нека проптворечїя могу у исто време истины согласна быти. ^ нашему єзыку истина явно происхожденіе има, заіцо происходи одЪ есть. Оно , іцо есть , не може быти да нїе} и по своему естеству есть, мора быти то исто, сирень, истиннито , та усамой вешуг есть. Но находесе многій, кои лакше чрезЪ различна пьітаня, неголи чрезЪ задовольне сЪ доказателствомЪ одговоре, свое искусство и знанЂ показати могу. Таковїи честократЪ ово пытанѢ чине: Да, кадЪ є истина на свему Свету, и медьу свимЪ словеснымЪ людма, у свачему єдна , проста много кЪ доказателству лакша, неголи коекаква предувЪренїя, и прелестна надпремудрьіваня; одкудЪ дакле, и како быва, да су люди у умствованїямЪ своимЪ толико разделЪни? и за кой узрокЪ, еднакога разума иєднаке кЪ истины любови и почитанія люди, нису всегда у ономЪ, іца умствую, іца проповЂдаю и уче, согласни? У простымъ изреченіямъ, у кои. ма се све реди чи<?шо разумѣваю, и