Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

222 н оно, іда се у речма содержи, находисе у таковомЪ согласію сЪ речма, да нико, кой умѣренно разсуждаватн може, не може у тому с'Ь дру* гима не соглашаватисе. ИзЪ то, га происходи обте мнѣніе у людма , да су такове исшине вообіде човеку врождене и природне, и тако разуму сходне, како да бы одЪ вЪчнога ума, шо есть одЪ Бога, происходите. у ширыма пакЪ и замршенїіша ЬееЪдама и представлЂнїяма не можесе ово исто подобообразїе наши мнѣнія ожидавати. у первомЪ походу нашега умнога путовакя, докЪ мы ходимо по єдной истой поляны, сви исте вети сматрамо, и у тому се природно соглашуемо. Али кадЪ насредЪ ове поляне додьемо, ту надьемо многокракатна раскршТіа путова и путаня: овде ти свакога нѢгови вожди ыа свое и на различне одпеляю стране, и тако ти намЪ се свима многоразличнїи почну представляти предмѢти, кои насЪ у несогласія, у коима се находимо, доводе и полажу: и тако ти насЪ свїю, са сви страна, стане кричанѢ и выка. Свака паршїда хоЋе, да она сама добро и како валя види, а да све друге накриво и гледаю, и виде, и суде. Ко гледа єданЪ торонь ИзЪ близа, види, да є четвероуголянЪ; а кога сматра изЪ далека, чикимусе ркругао. Єдни га гледаю сЪ • едііе