Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

54 тш предЪ нѢговьімЪ очима. СѢдне, или цаче да речемЪ, падне на єданЪ ладный камень, кой се ту по случаю близу нѣга надье. Остане позадуго недвижимЪ , нечувственЪ , и хладанЪ, како суіцїй камень, на коему лежаніе. По добромЪ часу додье у себе: изЪ глубине срца воздахне, и горко плакати почне. Мзобилный потоки суза додье му на помоЋь, облакта и умекша ніігово окаменїшно, и угреє нѢгово мало пресасвгшЪ оладнѢло срне. Погледа на Небо, и са умилѢнїемЪ рече : О ТЫ вѣчный преблагїй , кой возсїявашь Сунце Твое на сва створена! о ТЫ! кой си создао око, икоисисамЪ, савь, вѣчно неуспаваемо и СвевидеЋе Око, воззри и погледай на мене! Не дай ми се потакнутн , уздержи ме падаюЂега, помози слабости моей, и не дай ми погрезнути и утопнтисе у пропасть очаянїя! Єси ТЫ! єсиі вѣчный непостижимый Боже! и ако я узстрадамЪ їоіце хїляду редїйвыше, я Те се неЋу одреЋи о преблагїй! О сладка небесна сило добродѣтели! да тебе нїе, ко'бы мое срце садЪ утЪшити могао ? Пусти нека я одЪ глади, или одЪ кое му драго болеСійи умремЪ, само нека неумре у души моей пресладко добродѣтели чувствованіе. Како ове изрсче речи, надьесе савь обновлѢнЪ и укреплѢнЪ. О я сла-