Moj život i rad

Овај груби оглед омогућио је да се оквнр склапа за пет сата и педесет минута сваки. > У почетку 1914. године, подигосмо „пут склапања“. Усвојили смо принцип да се ради на висини човековог узраста. Један пут нам је бно за 26 палаца и три четврти удаљен од земље, а други за 24 палца и по, за разне узрасте. Ова инсталација до висине руку и савршенија подподела рада смањила је број нужних покрета и свела је рад на један сат и тридесет три минута од окЕира (шосиа). Тако се сам оквир склапао идући по бесконачном платну. Спољни делови су стављени у другој радионици. Данас бесконачно платно саставља цела кола.

Не треба међутим мислити да су се све ове поправке постигле тако брзо као што изгледа. Брзина кретања морала је бити предмет врло брижљивих испитивања. За магнето са воланом најпре смо имали брзину од 60 палаца у минуту; било је одвећ брзо. Покушасмо затим 18 палаца; било је одвећ споро. Најзад се заустависмо на 24 палаца у минуту. Принцип је да се радник не мора журити, да не треба да располаже ни секундом више ни секундом мање него што је стварно потребно. Одредили смо брзине свих наших склопова, јер нас је успех у склапању костура натерао да иззршимо постепено ревизију целог нашег метода фабрикације, тако да се целокупно склапање аутомобила врши путем бесконачног платна које се креће механички. Оквир, на пример, иде брзином од шест палаца у минуту, док предња осовина од сто деведесет девет палаца у минуту.

59