Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

У то доба беше већ нестало оних етарих трговачких типова који владаху »Главном Чаршијом« ранијих деценија, а чија имена видимо данас ретко још на гдекојим фирмама. Но то не беху трговци спремани за своју струку; тада још не беше никакве трговачке школе, ни државне ни приватне. Они су једва умели читати пи писати, али је сваки од њих знао добро рачунати. Главна им је школа била у практичном раду, у коме је, поред дугогодишње и тешке службе шегртске и помоћничке; поред оштре послушности и вредноће, главну улогу имала природна бистрина и самоучка марљивост.

Та стара практична школа, мада врло оскудна и тегобна, давала је често ваљане трговце и имућне газде, добре и честите грађане престоничке, чија се имена и данас с хвалом помињу. Њихова вредноћа, штедљивост и скроман живот, предусретљиво и пријатељско опхођење с »муштеријама«, задовољавање с малим процентом зараде, солидност у пословима и часност трговачке речи, узајамна помоћ и поверавање великих сума у четири ока, — све се то још и данас препричава међу грађанима београдским. У реду таквих трговаца био је и Николин отац, газда Танасије Младеновић.

_ Имућни газда Таса желео је да му син буде у трговинским пословима спремнији него што је сам био, а нарочито је осећао потребу већег образовања и знања страних језика, без чега, говорио је, човек је »слеп код очију«. Стога је допустио да Никола најпре сврши гимназију и да с матурантском сведоџбом оде у Лајпциг на трговачке науке. После довршених студија на лајпцишкој академији, Никола је пробавио још три године у већим трговачким центрима у Немачкој, а затим у Паризу и Лон-

дону. А кад се са студија вратио дома, ушао