Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

ONE

SOJE db VTA J

988

љавању таштине, већ да је она у духовном задовољетву и оној радости што је осећа чиста, душа човекова. Такву је срећу он осећао... Упоређујући раније осећање љубави према Вери са. садањим, находио је да је природно што му се садања љубав и срећа, чине јачим и милијим; јер је осећање радости и задовољства вазда, јаче што се до њега дошло са више напора, борбе, жртава; поднесена зла и болови само га, појачавају. За то мишљење своје налазио је потврде и у народној изреци: После кише сунце лепше сија.

Слично се осећање развило и у Надиној души.

Мада јој није падало на ум да, као Никола, размишља о јачини свога садањег осећања према Вери, она се задовољавала необичном радошћу са успеха, постигнутог после изванредних напора и очајних болова што их је пропатила у борби с Верином безумном љубави. Мора која, јој је душу гушила, па овлађивала и целим животом у кући, брзо је ишчезла. Дахнула је радосно душом, а та радост била је у ње силна као иу Николе. У слому Верине љубави, у њеном препорођају, и у појачаној љубави сестринској осећала се срећнијом него икада досад.

Нада је смишљала начине и бирала средства којима би оживела и окрепила Верину душу, измучену и растрзану боловима са неоостварења заносне љубави и очајног разочарења у њој. Старала се сваком приликом да је увери, како јој је сестринска љубав сада појачана. Предложила је оцу: да се одсад дан Верина, »буђења из тешкога сна« празнује у кући као дан »препорођаја« њена; и Никола је радо прихватио тај предлог. Само Вера није могла пристати на, њ; она је, помњиво, желела да избегне

све што би је могло подсећати на песвесну,

безумну прошлост. НА СТРАМПУТИЦИ. 19