Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ГРАМАТИКА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА

ворило о наставцима за образовање речи и синтакси. Доцније је и ту граматику Даничић скратио, и издао (почевши од 1863) под називом Облици српског језика

(у више издања ћирилицом и латиницом). Иако је Даничић отпочео синтаксу на · врло широкој основици (Српска синтакса, · 1858, у којој су само падежи са предлозима и без предлога), иако је доцније _ издао Корене и Основе нашег језика, он

није стигао да изради потпуну, опширну граматику нашег тадашњег књижевног језика. — Његов рад је продужио П. Будмани у својој краткој граматици на талијанском језику (Grammatica della lingua serbo-croata, 1867), са јасним дефиницијама и са кратком синтаксом. Ови писци траматика доцнијег времена, школских, били су у зависности од онога, што су изнели о нашем језику Даничић, Будмани и Миклошић (нарочито y 2 издању · Упоредне граматике). — Тек у делу Т. Маретића, Праматика и стпиљистика, хрватскога 'или српскога језика (1899) добијена је изворна ошширна граматика, нашег књижевног | језика, KAKO ce OH огледа у делима Караџићевим и Даничићевим, у народним умотворинама у прози и у стиху. Та, у многим правцима, одлична траматика, која је значила TIOбеду код Хрвата Караџићева књижевног језика и његове ортографије, није водила рачуна о развитку књижевног језика после Вука и Даничића, о шисцима код којих је наш књижевни језик добио даљу; новију, модернију обраду, као што то не чини у опште ни једна наша граматика. Она, обухвата све делове граматике. — После ове књиге вреди забележити још А. Лескина Grammatik der зегђо-Ктоанзсћеп · Бргасће, 1914, у жкојој је на научној основи, са стручном литературом и шотребним објашњењима, обрађен књижевни језик онако, како се он јавља у делима Караџићевим и Дањничићевим, само без синтаксе.

Ово би биле граматике савременог књижевног језика, које су својом грађом, ваједно са научном обрадом словенских језика, као и обрадом нашег језика, код Добровеког, Миклошића, Вука, Шлајхера, Даничића и др. послужиле као извор или као материјал многобројним штколеким и практичним граматикама нашег језика. Али пре њих треба поменути и граматички рад РВ. Бабукића (Основа словнице славјанске наречја илирскога, 1836, Grundzuge der ilirischen Sprachlehre, 1839, Илирска словница, 1854), који је заступао илирски правац и у ортографији и стварању књижевног језика (од штокавског дијалекта, али са задржавањем неких чакавоких и кајкавеких особина и са уношењем материјала из старих штокавских дела, нарочито дубровачке и далматинске књижевности). Тај су правац, у блажој форми, својим школеким граматикама продужили А. Вебер (Окладња илири-

нарочито |

скога језика за нижу гимназију, 1859), Антун Мажуранић (Оловница хрватска, за гимназије и реалне школе, 1859) и др.

Од школских књига савременог књижевног језика или практичних граматика ваља нарочито истаћи: Облике Даничићеве, граматике Ст. Новаковића, од којих је најбоље била израђена синтакса и наука о гласовима, (Оинтажса, 1 издање 1869, Наука о гласовима, 1879, о облицима, 1879, о основама 1880; потпуно издање Српске Граматике 1894, 2 изд. 1902), траматика М. Дивковића (Хрватска граматика за средње и налик им школе, 1 Облици, 2 Синтакса, 1879—1881, доцније у много издања), са приличном синтаксом, ЈЛекције Љуб. (Стојановића, са гразрађеном методолошком страном (Лекције из српскога језика, 1 1891, 2 1892, 3 1894, 4 1922, прва три дела у много издања), Маретићево школско издање велике граматике (Хрватска или српска граматика за средње школе 1899, у више издања), Флоршица (Праматика за женски лицеј, препарандије и више пучке школе 1905, 'у више издања). Сем ових прамалика, 'има, и других, већих и мањих, које претстављају различне врсте прераде торњих (Ж. Оимића, Н. Симића, Ж. Стевановића, 'М. Шевића, Ј. Живановића, М. Ивковића и т. д.). За Оловенце израдио је Др. Ф. Илешич, Вежбеницу хрватскосрпскога језика за средње ин њим сличне школе (1921).

Од практичних граматика на страним језицима, вреди нарочито истаћи Др. М. Pemerapa, Elementar-Grammatik бег зегbischen {(kroatischen) Sprache (1916, 2. издање 1992); мање су добре граматике B. M. Петровића, В. 'Аоровића, Муже и др.; за Француве: А. МешШе е6 А. МашШапе, Grammaire de ја Јапдие serbo-croate (1924); ва Талијане: От, В. Спуоп, Сгашmatica teorico-pratica della lingua serba (недовољно жритична, 1919); за Енглеве:

'Зиђоне Огавинп апа Еогђез МеуШ М. А.,

Serbian Grammar (1918); за Русе: От. М. Куљбакина (Српски језик (1913 и 2 издање 1917, са научним апаратом и историским погледом на језички материјал). Џре утврђивања савременог књижевног језика било је такође граматика, у којима се износио наш језик на страним језицима, и 'на нашем. Оне немају данас више траматичког значаја, већ вреде као 'извори за језички материјал извесног времена и извесног краја. Поменућемо важе није: Бартоломеја Кашића (Institutionum linguae illyricae libri duo, 1604, mem. IHIpeпелов чланак о њој, Рад, 102), Крижанића. (исп. Даничићев приказ, Рад, 16), Томе Бабића, (1712, 1745), Дела Беле (Босанац, Наставни (Вјесник, 9), Рељковића (1767, 1774, 1789, в. Ившића, Рад, 194, 1—60), Ланосовића (на немачком, 1778, 1789, 1795), Ј. ТЂурина, (1798), Ш. Старчевића, Нова гричословнида илиричка, 1812, m. Решетагра, Атсму јаг 51 РБ, 35, Апендини-а (на талијанском, 1818), И. Брљлића (на не-

— 509: