Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ТРБОВИ

кринов цвет. На прсима му је Г. кнежевине Орбије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Сличан је ошис Г. у Уставима од 6/4 1901 и 5/6 1903. М. Кос. 6. Г. Хрватске, Олавони је, Да лмације. Крајем 15 века дошли су хрватски племићи Бернардо Туроц Јудбрешки, Ђуро Капетановић Дежнички и Никола Војковић Војковечни у име читавога племства краљевства Олавоније пред краља Владислава П у Будим и замолили га, да обнови Г. њихова краљевства. Краљ је на то потврдио (8/12 1496) стари Г., куну у пољу, које оптичу

две реке, али је додао још жао украс Давор-звезду, у знак њихова великога јунаштва. Овај је IT. употребљавала у

наше доба краљевина Олавонија т. ј. три бивше жупаније, сремска, вировитичка и пожешка, али неоправдано, јер је то био Г. читавога хрватскога краљевства: Хрватске, Олавоније и Далмације, само што су Хрватска и Далмација супсумиране под појам »Олавоније«, у исправи краља Владислава. Хрватски су сталежи већ идуће године (1497) дали направити печат с овим Г., који је до краја 18 века служио као службени печат читаве Троједне Краљевине, како то доказују оригинални записници свих хрватских | сабора од половине 16 века. Хрватски су сабори издавали своје државне заповести о даћи, порезима и о војсци под овим печатом. Г., како га је краљ Владислав само обновио и мало променио, углавном је већ од старине Г. читавога хрватскога, краљевства. Хрватски хердцези или банови ковали су од краја 12 до краја 14 века свој новац, који се обично звао moneta banalis (GagopBam, Ganma). Ha Haличју банскога новца, који се употребљавао на територију читаве Хрватске, налазила се куна између двеју шестерокраких звезда и полумесец насупрот звезди. Г. Хрватске: у 5 редова наизменице по пет сребрних и црвених коцки (на птиту окруњена кацига с накитом: отворена крељут, на. којој су црвене и сребрне коцке као у штиту) јавља се тек у другој половини 15 века на неким сликама, а затим у 16 веку (1525) уз Г. Далмације долази на спомен-колајни краља ЈЛудовика П, Од тога доба налази се редовно уз далматински Г. Овај је Г. по свом хералдичком облику веома стар, а могао би да буде Г. приморске Хрватске (Бојничић). Г. Далмације: на модром пољу три златне окруњене леопардске главе, а за накит кациге, јавља се први пут 1406. Ова три Г. (хрватски, далматински и славонски) долазе заједно први шут на талиру краља Матије П (1616), а доцније до најновијих времена веома ретко. Литература: Бојничић, Грбовница краљевине »Олавоније« у Виестнику Хрватског Археолошког Друштва (Н. (О. 1,

== 516 —

1895); Шишић, Преглед повјести хрватског народа (1916), 161—162. М. Прелог.

7. Грб српске патријаршије ПЏећоки патријарси имали су на својим печатима, већ у средњем веку, лик Христа на престолу, окружен херувимским главама и раширених руку на благослов, врло сличан слици на аверсима новада византиских и српских средњевековних владалаца. Са страна главе Христове писало је 10—Х0, а ивицом печата: Милостију божијеју патријарх пећеки. | Име патријарха било је обично у подножју Христова престола. У то доба имали су сличне печате и епископи и манастири, са сликом светитеља или празника, којима је њихова катедрална или манастирска црква била посвећена. Али су српски пећески патријарси, бар од 17 века, имали и други шечат, који је изгледао овако: на штиту је била велика црква са три кубета (патријаршија), у врх штита десно над црквом једна звезда, а лево звездолик цвет са лиснатом пранчицом. Под црквом је лежао лав са савинутим репом на леђа. Над штитом је био орнаменат сличан старој владалачкој круни, а под њим мала звезда. СО десне стране круне издизао се из штита крст, а с леве архијерејски жезао. У угловима изнад крста и жезла била је такође по једна ввезда. На том делу грба били су обично и иницијали имена, а каткад и презимена патријархова. Од тада се слични грбови, са катедралним црквама и кулама поред њих, сретају и на печатима епископа. Од 18 века, под утицајем Витезовићеве и доцније Жефаровићеве Стематографије, почињу се јављати на печатима црквених претставника и хералдички национални и обласни символи. Тако је београдски митрополит – Мојсије око 1724 унео у грб митрополије београдсве 4 (О, као ознаку Орпства, па је тај грб већ од 1726 постао и грб карловачке митрополије, а - његова национална ознака, 4 0, ушла је као главни символ и у гро Кнежевине, доцније Краљевине (Орбије и обновљене српске патријаршије. Само један патријарх, Арсеније IV JoBaновић, као митрополит карловачки (173% до 1748), покушао је, под утицајем Жефаровићевим, да нацијонални општи српски символ 4 О замени рашким орлом са потковицама у кљуну и канџама, али је већ о сабору народно-црквеном 1744 централни штит у свом грбу, који је дотле потпуно заузимао сам рашки орао, морао разделити на два дела, и смањеног орла поставио у горњи део, а Доњи део штита испунио са 4 С. Око овог патријарховог грба нанизано је било по ивици штита још 12 минијатурних грбова разних области, које су некад потпадале под јурисдикцију пећаких – патријараха. Али тај је грб изашао из употребе одмах

Петровић ~“