Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ГРУЈИЋ

и средњу школу свршио је у Сомбору, права у Бечу. У борби измеђи присталица Вука: и присталица старога правописа стекао је име »Јота«. Био је кратко време професор на гимназији у Новом Саду. У политици је помагао патријарха Германа Анђелића. Био је противник Оветозара Милетића и пријатељ споразума са Мађарима. Уређивао је лист СОрпеки Народ и шаљиви лист Комарад. MI. IH.

ГРУЈИЋ НИКАНОР, књижевник, песник, црквени беседник, у песништву назван Срб-Милутин (1/12 1810, Липова, Барања — вј4 1887, Пакрац). Нижу гимназију свршио је у Мохачу, вишу у Шечују. 1837 ступио је у карловачку богословију. 1841 покалуђерио се и добио је име Н. Као брат манастира Кувеждина прешао је у Карловце 1843 за шпридворног калуђера митрополиту | Рајачићу. 1848. постао је протосинђел, и тада се истакао као гОворник на Мајској Окупштини у Карловцима и на (Овесловенском Конгресу у Прагу. 1850—1861 био је архимандрит манастира Крушедола, 1861 посвећен је за епископа у ШЏакрацу, 1871 је именован за администратора карловачке патријаршије на место смењеног администратора, »народног шотријарха«, Арсенија (Отојковића, због чега је много изгубио од популарности, те није ни био 1874 изабран за, патријарха. Он се тада повукао у Пажрад, и није више долазио у Карловце до смрти.

Почео је писати патриотске и сентименталне шесме, које су се већ пре Бранка Радичевића истицале чистотом језика и народним · духом. Педесетих година, под разним потписима, штампао је пригодне и алегоричне песме против бечког апсолутизма. 1861 издао је епски, побожнопатриотски спев (Овети Сава Немањић, 1852 у Шриметбама оштро је устао против Вуковог превода Новог Завјета. Касније, као епископ, сасвим је напустио поезију и посветио се побожној и поучној књижевности. Тако је 1885 издао у Новом Саду: Увод у тумачење Св. Џисма и Из живота светих угодника | божјих. Још 1882 издао је у 'Новом Саду два превода: Приповетке мојој кћери и (Савети мојој кћери од моралистичког француског шисца. Ж. H. Бујиз. 1886 штампао је у Новом Саду превод Два пријатеља од Ле Оажа. После његове смрти (1904), објављена је његова Автобиографија, која је занимљива и читка, а има знатне вредности за присније познавање прилика, народних борби и људи из његова времена. Као црквени беседник он заузима прво место поред Теофана Живковића и Германа Анђелића. Беседе му је издао Д. Руварац 1892.

Литература: Влад. Красић, Никанор Грујић, српеки православни владика пакрачки (Глас Истине, 1887, бр. 8); М. Димитријевић, У славу и спомен владици

= 528 —

Никанору Грујићу (Летопис, 1889, књ. 158); Биографија Никанора Грујића од JI. Руварца, уз Црквене Беседе (1892); 'Ђ. Магарашевић, Живот и књижевни рад Никанора Грујића, пакрачког владике (Рад, 1904, књ. 156); Автобиографија Никанора: Грујића, некадашњег епископа пакрачког (Богословски Гласник, 1904—1905, и засебно, 1905); Ј. Скерлић, Никанор Грујић. (Шисци и књиге, 5, 1911).

В. Петровић.

ГРУЈИЋ НИКА-»ОГЊАН« (1842, Сомбор — 13/2 1892, Сомбор). Писао је педагошке чланке и био је један од вођа. српских учитеља свога доба у Угарској. У политици је био уз Милетића, па је био и посланик на српском црквеном сабору. Био је уредник Бачванина.

ДИ. IJ.

ГРУЈИЋ ПАНТА, дивизиски ђенерал, инспектор пешадије (20/7 1866, Смедерево). По свршетку целе реалке ступио је у Војну Академију 1/9 1888. За пеша– диског потпоручника произведен је 1891: за капетана 1 кл. 1899, за мајора 1903, за: пуковника 1913, за ђенерала 1918. Као“ пешадиски официр био је поступно на свима положајима у трупи, и од априла 1911 командовао је пешадиским пуком, од маја 1919 до 1922 командовао је дивизиском облашћу (Осечка и Дунавска), од. з30/9 1922 до 928/9 1923 командовао је армиском облашћу (3), а од тада је Инспектор Пешадије. У рату 1912 и 1913 ROмандовао је пешадиским пуком (9), у рату 1914—18, до априла 1915 жомандовао је пуком, од тада до реорганизације на Крфу Браничевским одредом, од 99]/9: 1916 до децембра 1916 био је помоћник команданта дивизије (Дунавске), па до 22/8 1919 командант Моравске дивизије. Од тада до демобилизације (28/5 1919): био је командант Банатских трупа.

B.

ГРУЈИЋ РАДОСЛАВ ДР, Университета (29/6 1878, Земун). У Земуну је свршио основну и средњу школу. Богословију је учио у Карловцима до 1899, и тада је постао парохиски помоћник у Земуну. 1904 постављен је за гимназиског катихету у Беловару, где је остао: до 1914, када је био затворен, а потом интерниран и премештен у ~ Госпић, одакле се 1917 вратио у Беловар. 1919 прешао је у Београд и служио је кратко: време у Другој Београдској Гимназији и Богословији, до 1990. Тада је изабран за. професора философског факултета у Окопљу за народну историју. — Писао је: богословске и историске расправе, и публиковао је историске изворе. Важнији су! му радови: Орпске школе у београдскокарловачкој митрополији 1718—39 (1908). Прилози историји одношаја наших с Румунима (Српски СОпон, 1905 и 1906), Amoлопија српског народа у Хрватској и Олавонији и његових главнијих обележја.

професор“