Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

Литература: К. Н. Костић, Наш градови 'на Југу; Насеља, 10. ~. II.

FyCHA о припитомљена, IOCTaJIA је У старој Галији и Германији из дивље |R (Anser cinereus), TOKOM времена раширила се по целој Европи. Према величини и бојама перја разликујемо разне пасмиже. У крајевима наше државе раширена је нарочито обична домаћа Г. беле боје. Најпознатије пасмине Г. су: 1. Емденска ДГ. Из источне је Фризије; по особито дугом врату наличила је лабуду, што се временом изгубило. Велика је и тешка до 15 кг, са пуним, широким трупом и кратким ногама. Боја је бела, јаја даје 50—60 по 200 г тешка. — 2. Тулуска Г. из јужне · Француске. Она је постала у 16 веку. Боју има као дивља гуска, достиже товљена тежину до 14 кг. Плодна је, добро расте и лако се тови, даје фино месо. Леже 30—40 јаја по 170—200 г тежине годишње. Нежнија је те захтева већу негу него .емденска. — 3. Дунавска гуска је вариетета обичне домаће гуске. Одликује се коврчастим перјем. Њена домовина. је подручје Дунава, почевши од Мађарске, и подручје Црног Мора. Ћоја перја је у подручју Дунава бела. Тежина је просечно 4—5 кг, товљена достиже и преко 7 кг. Месо је сочно и фино. Отпорна. је те успева у. обичном домазлуку добро. Она је ктат обичне домаће гуске паптирена и у нашим крајевима, нарочито у Војводини. — Пасмине под 1. и 2. уведене су у већој количини, нарочито. емденска, у крајеве наше државе у циљу чистог узгоја и оплемењивања за већу шроизводњу меса и перја, које се врло цени. Просечно се рачуна % кг перја код ' великих пасмина, на комад. — Обична, доMaha Г. је доста мања него све узгојне пасмине, али је с обзиром на својства за наше привредне прилике подеснија.

CG. Улмански.

ГУСЛАР, глазбено друштво у Оплиту. Основано je 1918, са задатком, да гаји вокалну и инструменталну музику У опште, а у шрвом реду словенску. Има мешовити хор од 80 чланова и 5 солиста, и, заслугом П. Тијардовића, богату музичку архиву. Г. приређује сваке године по који концерат у народном позоришту у Сплиту, а прави и излете у ближа места. Од наше новије музичке шродукције Г. је извео концерат дела Оплићанина Готовца. Хоровођа Г. је композитор Ј. Хадце. 4...

ГУСЛАРИ. Реч Г. постоји одавно у језику, али није имала данашњу вредност и значење. Отуда је Бук и могао испустити ту реч у свом речнику, и, говорећи о разносиоцима народне песме, спомињати само хајдуке и слепце, а не Г. Тек у књижевности 19 века, Г. је, посматран са вишег гледишта, добио симболични значај певача народне прошлости и чувара народне традиције. Томе је доста до-

ГУСЛЕ

принела фигура најиндивидуалнијег међу гусларима, Ф. Вишњића. Уз њега и иза њега иду ови најзнатнији Г.: Тешан Подруговић, Старац Милија, Отефан Караџић. Осим њих важнији су још и ови: Анђелко Вуковић, интересантан тиме, што је он најисточнији Вуков гуслар (ca Косова), и што је сам спевао једну песму о себи и дао је Вуку (Анђелко Вуковић и Синан-Кесеџија); Рашко (Старац · Рашко), један од најбољих Вукових гуслара. > Родом је из Старог Колашина, па је у почетку српске буне на даије добежао у Орбију и наместио се у наији Јагодинској у селу Сабанти«. Песму о боју на Делиграду је сам спевао, и певао је више пута пред војводом Добрњцем. Осим ње Вук је забележио од њега још 10 песама, међу њима и две првокласне: Урош и Мрњавчевићи и Зидање СОкадра. Стојан Ајдук, један је од добрих Вукових Г. Родом је из Херцеговине. Био је хајдук. Вук је. преписао од њега неколико песама (између осталих Женидбу краља Вукашина). Рово је један од добрих Вукових гуслара. Од њега је Вук добио песме Браћа и сестра и Бог ником дужан не остаје. Ђуро Милутиновић | Црногорац, слепац, који је интересантан животом али сасвим осредњи Г., Грујо Мејанџић и др. — Не треба пропустити и две жене, обе слепе и обе из Орбије, Живана и (Отепанија. (0. Матић.

ГУСЛЕ, музички инструменат. Граде се од јавора, ораховине, храстовине, боровине, дудовине или ког другог тврђег дрвета. Најбоље су Г. од јавора, које и народна поезија најчешће спомиње. Оне се граде од једноставна дрвета, и имају следећи облик и делове: варјача (согриз) има дно H ивицу, која се зове венац. Са дна се дижу стране или цице |., и на једном њиховом крају налази се кљун (репачица, запињача или тетива). На другој страни варјаче налази се дивчик, држак или дуздрво, и на њему једна или две рупе за чивије. На крају дивчика је глава. Варјача може бити чунаста, округла, јајаста или као обичан чамац. Дуварови (стране) варјаче треба да су подједнако танки и кратки, јер од тога зависи тон гусала. Дувари гусала не смеју бити одвећ танки, јер се глас предваја. Они су на горњем крају дебљи, да би се у њих могли углавити дугмићи. Преко дубине варјаче превучена је добро учињена јарећа, телећа, јагњећа или Beuja кожа, или погплата, која је добро затегнута и дугмићима за ивицу дуварова учвршћена. Да би глас из дубине боље одјекивао прогорене су на потплати рупе или јаснице, којих може бити више или мање. Из истог разлога на дну варјаче уреже се једна рупа, обично у облику крота, која се зове доња јасница, за разлику од оне прве горње. На доњем крају гусала налазе се 'два кљуна (зашињача), за које се запињу по

једно или два пасма црне, коњске струне

= 588