Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДАБРОБООАНОСКА ЕПАРХИЈА

ДАБРОБОСАНСНА – ЕПАРХИЈА. Међу православним епископима први пут се налази име босанског епископа у једном синодалном акту охридске архиепископије, који је 1539, поред зворничког и херцеговачког епископа, потписао и босански епископ Марко. Брло је вероватно да је то био дабарски епископ, који се У то доба називао већ и босанским. Последњи дабробосански епископ, који је живео и умро у старој ресиденцији манастира Бање у Дабру, био је митрополит Јосиф (19/5 1575). Његов наследник, Гаврило Аврамовић (1575—1588), постао. је натријарашки егзарх за Далмацију и пренео је епископску дабарску столицу у западну Босну, у манастир Рмањ, на домаку Далмације и Хрватске, па се назвао митрополитом дабробосанским, – клиским и личким. После њега становали су по разним о манастирима у западној Босни ови дабробосански митрополити: Аксентије (1589—1601), — Теодор ~ (1601—1619), Макарије (1620), Исаија П (1628—1635), Лонгин (1657), Христифор (1671—1681), Атанасије Љубојевић (1681—1688), Висарион (1690—1708), Исаија Ш (1708—1709) и Мојсије Петровић (1709—1713). Тада је седиште дабробосанских епископа пренесено у Сарајево, где су били митрополити: Мелечтије Умиљеновић (1713—1740), Га0 Михић (1751), Пајсије Лазаревић 1752. силије Јовановић-Бржић (1763) — под пећеком патријаршијом. Затим су Дошли Фанариоти Грци под цариградском патријаршијом : Данило (1769), Ћирило (1776—1779), Венедикт Краљевић (1805 до 1808), Калиник (18090—1817), | Венијамин (1817 —1835), Амвросије (1835—1840), Игњатије 1 (1841—1850), Шрокопије (1851 до 1853), Дионисије Т (1856—1860), Игњатије П (1861—1868), Дионисије П Илић (1868—1871), Пајсије (1871—1874) и Антим (1874—1880).

Шосле аустриске окупације и учињене конвенције са цариградским патријархом Јоакимом Ш (1880), отстушио је с дабробосанског престола Грк Антим, а место њега постављен је први Орбин на том престолу после укидања, пећеке патријатршије — Сава Косановић (1881—1885). После Косановића били су епископи-митрополити: Георгије Николајевић (1885 до 1896), Никола Мандић (1896—1907), Швгеније Летица (1907—1920) и Шетар Зимонић од 1991.

Д. КЕ. има 168.375 православних душа, у 2 протопресвитерата (сарајевски и травнички), 6 намесништва – (вишеградско, рогатичко, | бугојанско, · варцар-вакуфско, герзовачко (и љеванско-гламочко), и 64 парохије са 61 свештеником и 56 цркава. Манастира нема ни једног, већ само један јерусалимски метох са једним калуђером.

Литература: И. Руварац, О дабагрској и дабробосанској епархији (Годишњица, 92); Н. Дучић, О јешискоцијама зет-

= 540 —

(1863, Влашка, космајски. срез). Школо-

ској и дабарској (Гласник, 7); СО. Косано- |

вић, Преглед биљежажа о дабарској. еши- |

скопији (Источник, 1904). ДЕ Р. Грујић.

ДАВИДОВИЋ ГАВРИЛО, игуман манастира Гомионице у Босни. Помагао је са | братством генерала принца Хилдбургсхаузена, када је 1737 с војском продро до Бање Луке. Потом је пребегао у Сла- | вонију и 1738 настанио се, са седморо | братије, у опустелом | манастиру | Новој Пустињи, на pena ШПакри, у сирачком властелинству. РГ.

ДАВИДОВИЋ ГРИГОРИЈЕ, звани Опшић, иконописац (родом је из Чалме, у | Срему). 1793 завршио је цркву манастира Шишатовца »од пјевница до верха свода«, а 2/5 1794 довршио је и темпло исте цркве. 7/10 1795 израдио је икону другог Христовог доласка на хору и три иконе | на своду у храму села Дивоша, у Срему. : 1786 сликао је иконостас у Чалми, а 1802, помогао је Ст. Гавриловићу при изради

цркве у Кузмину (Орем). B. JI.

BABMNHOBMHMR BHMHMMTPMJE (12/i0 1789, Земун — 95/3 1838, Омедерево). Основну школу учио је у Земуну, гимназију у Карловцима, Кежмарку и Пешти, медицину у Пешти и Бечу. 1813—1822 издавао је Новине СОербсоке. 1821 дошао је у | Србију, где је био чиновник и дипломат. Највише је учествовао у стварању Устава 1835. Био је кратко време и министар: Просвете. Осим политике, новинарства и педатогике бавио се Д. и историјом, више новинарски“ него научно. Бећ у својим Српским Новинама иштампао je, поред чланака историске садржине, и историске изворе. У Летопису Матице Српске издао је један Летопис (129) и опис Жиче (13). Главни му је рад на историји књижица: Дјејанија к историји | србекога народа, која је изишла као други део његовог Забавника за 1891, а и засебно. Д. вели да ју је скупио из различитих писаца, али је, углавном, начинио само извод из НЕнгелове српске историје. Оврха му је била патриотска и педагошка. Због тога, а и због краткоће, Д. је историја још два пута прештампана. Јован Хаџић јој је написао предговор, онда је описао живот Д. и додао на крају живот Карађорђев, те ју је штампао 1846 као прву књигу Дјела Д. 1848 је ово издање прештампано као Историја народа српског, с паралелним француским преводом од Алфреда Ви- 7 њерона (АШтеа Ушпегоп), H. P. ı

ДАВИДОВИЋ ЉУБОМИР, ~ политичар: вао се у Србији где је завршио студије на природњачком отсеку философског факултета Велике Школе. 1885 учествовао је у српско-бугарском рату. Служио је на више гимназија у унутрашњости и Београду. Народни посланик је од 1901. Ca Љубом Живковићем, Љ. Отојановићем и