Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

дрич, у Словеначком Биографском ЈЛексикону (са осталом литературом). Ф. Кидрич.

ДАЛМАТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА. Данашњу јужну Далмацију населили су наши претци већ у доба сеобе на Балканско Полуострво а у северну Далмацију почели су прелазити од 10 века. У 14 веку јављају се већ и три православна манастира: Крупа 1317, Крка 1350: и Драговић 1395, које су помагали и српски деспоти из Срема 1494. Главна сеоба Орба. у северну Далмацију била је у 16 веку. Њу су извели Турци после 1540, кад су освојили ту област, да населе густе земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију. — За време Турака Далмација је, са Ликом и Крбавом, сачињавала Клишки и“ лички санџакат босанског пашалука. (Отога је и српска православна црква у северној Далмацији, после обновљења пећеке шпатријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намесника-егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренео крајем 16 века своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, заменик митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали претставници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком Которском, онда званом Млетачком Албанијом, и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још по нешто православних Орба, али много више Грка. Ови су они од 1420 били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфиског, жоји је био пПодвлашћен цариградском патријарху. Млетачка република је настојала да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Tako је било у Задру и Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве обрнуте у латинске. Када је 1699 и 1718 сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки Которекој одузета је испод власти пећеког патријарха и предата грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Орби у Далмацији нису се хтели одрећи свога патријарха, те су они у Ђоки све до почетка 19 века шризнавали за свог 'духовHOP старешину цетињског митрополита, 8, Шибеничани су успели, да у северној Далмацији управља српском црквом, бар неко време, пребегли у Далмацију херце-

ДАЛМАТИНСКА. ПРАВООЛАВНА ЦРКВА.

товачки митрополит Саватије ·ЈБубибратић. За то је време и шећеки патријарх

· Мојсеј Рајовић (1712—17925) једном успео,

да лично дође у Далмацију. Но, убрзо после Оаватијеве смрти, прогнали су Млечићи његова синовца и наследника (Отевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Од тада Млечићи нису више дали далматинским Орбима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали | етископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750 сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по: наредби пећског патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке, а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. После дуге борбе, устанака. и руске интервенције, укинут је 1780 у млетачкој републици закон, да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила јурисдикцију и над свима православнима по Истри и Боки. 1790 умро је последњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустриском провинцијом. — Међутим и Аустрија није хтела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким ешискошима, жало је архимандрит Герасим Зелић признат: ва духовног управника њеног. — Миром у Пожуну 1805 изгубила је Аустрија. Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о верској толеранцији. Џо жељи шправославних Далматинаца, Наполеон је већ 1808 потписао решење, да се у Далмацији има установити ~ самостална CpHCKA епископија, конвисторија и богословија о државном трошку. 1810 постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребегли епископ из Босне. Седиште. му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пола и Перој, које су у 16 веку населили Црноторци. За епископског намесника у Боки: постављен је архимандрит Зелић. ; Када је 1814 Аустрија шоново добила. Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за време Француза, али су њени управници опет покушали да спроведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810 до 1827). Претставници народни, чим су то осетили, отпочели су енергичну одбрану, и када је Краљевић 1820 довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да. отворе богословију у Шибенику, хтео је народ убити епископа, и при том je:

== 543!