Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДАЛМАТИНСКИ ДИЈАЛЕКТ

погинуо један од доведених шрофесора 51821). Краљевић је после тога морао напустити Далмацију, и 1827 је пенсионисан. Ускоро затим, 29/19 1828, дошла. је срп„ока црква у Далмацији под духовни над:BOD карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот 'и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу са унијом. Краљевића, је наследио епископ Јосиф. Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успео да оснује богословију у Шибенику (1838), али је, ради · енергичног опирања унији, премештен у Вршац. За њим је дошао за далмалинског епископа – Џантелејмон – Живковић (1834—1936), а када је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намесници карловачког митрополита (1836—1843). За то време пренешено је седиште далматинског епископа. из Шибеника у Задар (1841). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеј Мутибарић (1843—1853), који није успео да оснује консисторију, иако је 1849 шпроглашена у Аустрији равноправност вероисповести и знатан се део унијата JIOвратио у православље. i Организацију православне далматинске пркве успели су да изведу тек Др. Creфан Кнежевић (1853—1890) и Др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870 основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са седиштем у Котору, а. 30/3 1874 обе далматинске епископије (задарска и которска) ушле су у састав нове буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке – митрополије. После ослобођења 1918, пошто је Задар пошао под Италију, седиште далматинског епископа премештено је у Шибеник, док се у Оплиту не сазида српска црква, и не уреди владичански двор. Данашњи је епископ Данило Пантелић (од 1921), а његов претходник је био Димитрије Бранковић (од 1910), који је пенсионисан 1920. - Уређење у обе далматинске епархије још је према Духовном Регламану цара Јо-

сифа П од 1786, обновљеном 1843. Архи-,

јерејски Оинод био је заједнички са буковинском митрополијом до 1918. Епархиске консисторије имају по три члана, које поставља. владалац, а претседник. им је 'епископ. У свакој парохији постоји црквено-општински савет, који управља црквеном имовином. Њега сачињавају свештеник MH 6—14 саветника, које бирају парохијани. Савет бира претседника и три "члана, који чине црквено туторство. Ови, са свештеником воде све послове црквене управе, и сваке године подносе савету на преглед рачуне, које савет поднови консисторији на одобрење.

Парохија има у целој Далмацији 106 (57 у северној), са 298 цркава (од којих

су само 83 у бившој задарској епархији). Свештеника има око 80, и постављају их епископи, у споразуму с консисторијом. Манастира има 8 у Боки и 3 у северној Даљмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера има око 35, и то већином по паро-

· хијама, због оскудице у парохиском све-

штенству. Православних Орба има у целој Далмацији 114.703, од којих је 88.255 У северној Далмацији, у данашњој шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадају и сви православни СОрби у Бечу, Трсту, Поли, Пероју и Задру. Литература: IH. Милаш, Описи о историји православне цркве у Далмацији 1 (1899); Н. Милаш, Православна Далмација (1901); ЈЉБ. Влачић, Збирка закона и т. д. у далматинско-истријској епархији (1906); Г. Зелић, Житије (аутобиографија, 1823 и IL IF G. KK. 5. бр. 36 и 44): К. Цветковић, Автобиографија (1898); А. Симић, Шрешиска о унији епископа Венедикта Краљевића (1863); Ј. Халовацки, Унијаћење у Далмацији (Глас Истине, 1888). Р. Грујић.

ДАЛМАТИНСКИ ДИЈАЛЕКТ. Б. Западни дијалект.

ДАЛМАТИНСКИ КЊИЖЕВНИ. ЈЕЗИК. В. Књижевни језик српскохрватски у прошлости. ДАЛМАТИНСКО ЗАГОРЈЕ. БВ. Загорје.

ДАЛМАТИНСКО-ПАНОНСКИ УСТАНАК против Римљана (6—9 после Христа). Илири су били незадовољни с римском владавином, због тешких намета и због тога што су морали да служе војску, те су се побунили. Буна је почела у области Дезитијата, који су живели у околини данашњег Сарајева. Вођ Дезитијата звао се Батон. Њему су се придружили Бреуци, једно племе из области у којој је данашња Сремска Митровица. Један њихов вођа звао се такође Батон, а други Шинес. Бреуци су пошли на Сирмијум (Митровицу), али нису успели да га освоје, јер је у побуњену земљу похитао намесник Мезије Цецина, и побуњенике потукао. Али се буна ипак стала ширити, и наскоро је цела наша земља била у шпламену. Један римски шисац каже, да је овај рат био страшнији за Римљане од свих ратова. које су имали после пунских ратова. Други један. стари историк каже да је побуњеника било преко 800.000 пешака и 9.000 коњаника. Још се каже да су они имали 'намеру да упадну у саму Италију. Ако нису ту намеру извршили, они су упали у Македонију и опустошили сву област до Аполоније (Валоне). Рим је био обузео велики страх.

Побуну је умирио шасторак Августов, доцнији цар Тиберије, који се налазио на Дунаву код Беча, одакле је хтео да завојшти на једно германско племе у данашној Моравској. У првом судару између римске војске и устаника дезити-

= 544 —