Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДАЛМАЦИЈА

рили, истребивши знатан део њеног ратоборног и 'бунтовног илирског становништва. Они су је готово сасвим полапинили, засејавши је латинским грађанским насеобинама и војним логорима, и испресепавши је путовима. Нарочито су тамо процветале римске колоније на. обали, а. међу њима, понајвише тлавни администратевни и војнички град целе те провинције, Салона (данашње рушевине Солин, код Сплита). Салона се развила, у једну од лепих и повећих вароши у Империји, мада није ни приближно захватала IIOловину Цариграда, као што с преувеличавањем каже византиски цар Константин Порфиротенит у 10 веку. Крајем 3 и почетком 4 Века после Христа шрочуло се и једно местанце у околини Салоне. То је постојбина тадашњег римског цара, Диоклецијана, са. његовом торостасном па латом, у коју се он повукао по силаску с престола, (данашњи Оплит). Када, се тимска царевина по смрти "Теодосија 1 Великог (395), поделила, на источну половину или Византију, са царем у Цариграду, и на западну половину, са царем у Италији, Д. је припала, западној полотини и западном. цару. Но таква, подела, није задовољавала ни једну ни другу страну. Источни или византиски двор је хтео да, добије и Д., како би владао на целом Балкану, па и на целом Илирику. Западни двор је такође желео цео Илирик, т. ј, сем Д., још и целу западну страну Ђалканског Полуострва, или византиску префектуру Илирик, како би хтосподарио око целог Јадрана. Обе су половине царства, одмах стале радити једна против друге, да. остваре свој плап. Место да се сложно бране од страшне германске опасности, која је притискивала целу римску империју, оне су гледале да чак и помоћу Германа. отргну једна другој те области. Тако, западни је двор у том циљу имао веза са западним Готима, који су још од краја, 4 века после Христа, кад су са Прног Мора пребегли од Хуна, живели на, римеком Балкану, као »војни савезници« (федерати) римски. За рачун западног двора, а још више за свој властити, TH су Готи страховито опустошили Византији њене балканске провинције.

Међутим, западна, је половина империје нагло слабила. Германи су највише наваљивали баш на њу, јер им је она била. ближа. од источне половине. Они су јој откидали провинцију по провинцију, и основали су тамо своја германска, Кра љевотва. Сами западни Готи, пошто су све обретели у византиским деловима Басткана, а пошто нису могли освојити тврди Цариград, иселили су се са византиске територије, па су се окренули шротив своје тајне савезнице, западне половине римског царства, Они су јој упали у Италију, где су јој опљачкали и сам Рим (410). Одатле су после продужили свој

пут и кроз друге провинције те половине, чак. до југозападне Галије и до Шшаније.

Источној половини империје (Византији) ишло је много боље. Стога је она првом згодном приликом уграбила западној провинцију Д. Шта више, источна је половина, наскоро затим успела, да јој сене само Д. него још један комад дијецезе »Западни Илирик« 7. j. земља око Саве, устуши и званично. Јер, западна је половина због све већег свог слабљења, морала, променити своју политику шрема, источној, и шта више се тој половини приближити. На западу је био умро тамошњи први дар, син Теодосија. I, Хонорије (423), а тако. исто и његов савладар Констанције, Хоноријев зет по сестри ИПлакидији. Од Хонорија није остало мушких наследника, него само од Констанција и: Шлакидије, који су имали синчића. Валентинијана. Али се Хонорије пред. смрт био завадио са сестром Плажидијом.. Удовица је, заједно с малим Валентинијаном, морала побећи Ha цариградски двор, своме братанцу, источном цару Теодосију П, а на Хоноријев се шресто попео неки узурпатор. По молби Плакидијиној источни је двор, силама источне половине царства, отерао тог узурпатора, па је на западу као цара наместио нејажог Валентинијана 1Ш, под намесништвом ПИланидијиним. Но то није учињено бесплатно. Плакидија је претходно морала пристати да се непунолетни Валентинијан вери с ћерчицом Теодосија П, и да источна половина узме западној провинцију Д. са оближњом земљом око Саве (део Паноније), Кад су младенци порасли, они су поново дошли у Цариград да се венчају. Том су приликом и они потврдили Византији право над Д. и: над земљом око Саве (437).

Ипак, то још није био коначан прелаз провинције Д. из руку западне у руке источне половине римског царства. Кров десетину година, Византија је, изгледа, опет вратила Д. западној половини. Оба теперала, која су тамо командовала. после смрти Валентинијана Ш (455), и Марцелин (до 461) и његов сестрић Јулије Непот (461—474), као да нису зависили од источног двора, али ни од западног, с којим су били у свађи. Непот пак, и за време свога царовања на западном престолу у Италији (474—476), држао је и даље JL, a m maj су га из Италије протерали, он се склонио у Д., као у своју земљу, где је бар од неких провинција западне · п0довине царетва, па и од источног двора, признаван ва законитог цара запада. све до своје погибије (476—480). Затим je (481) у Д. завладао краљ Италије, Германац Одоакар. Од Одоакара је отео Д. друпи Германац, краљ источних Гота, Теодорик Велики, пошто је са својим народом отишао из византиских балканских шровинција, и срушио Одоакарово краљевство у Италији (493). Д. је остала под источним Готима. неких 40 година, све до офансиве

== 550! —