Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

византиског цара Јустинијана ], којом је уништена држава источних Гота. Тек тада, у самом почетку те офансиве:(535/36), Визаштија. је коначно добила Д. Она, је онда оправила Салону, коју су источни Готи били порушили у тој борби (585). Већ за владе Јустинијанове, а нарочито после његове смрти (565), у Д., као и на остали византиски Балкан, све су више проваљивали разни прекодунавеки и шрекосавеки варвари, па најзад и панонски Авари са њиховим тамошњим Југословенима. У почетку 7 века, за владе византеоког цара Ираклија, а у време југоеловенске сеобе на Балкан, Д. је била освојена од панонских Авара и Југословена. Они су при том разорили већину тамошњих латинских традова: Салону, чији су становници утекли у Диоклецијанову палату, тде су засновали данашњи Оплит, Ипидавар, чије се људство склонило на, оближњу литицу, и ту подитло данашњи Дубровник · (Рагузу) и т. д.. Незаувети су остали само неки латински градови на далматинској обали, као на пр. тврди Задар и Трогир, а сем тога и далматинска, острва, са латинским традовима на њима. Тако се, од времена Југословенског доселења, на Балкан, т. ||. од првих деценија. 7 века, Д. поделила, на два неравна дела. Један, мното већи део био је словенска, Д., т. ј. хрватска и српска. Она је захватала, сву унутрашњост далматинске · провинпије, и највећи део обале. Ту су владали хрвалеки и српски владари, под · визан-

тиским суверенитетом. Други много мањи |

део сачињавала је византиска Д., која, је по становништву била латинска, 7. ј., насељена далматинским »Романима«. Она се састојала, из оних неколиких. градова, старих (на пр. Задар, Трогир, Будва) или нових избегличких (на пр. Сплит, Дубровник, Котор), на морској обали, и из далматинских оствра с острвеким градовима.

Кад је Ираклијева династија, у 7 веку завела у Византији војну управу у место трађанске, и кад је стару цивилну поделу царевине на префектуре, дијецезе и провинције, заменила, поделом на војне »теме«, образована је с временом, можда још у 8 веку, и од »романске« Д. засебна, »далматинска, тема«. Њени су се војни управници ваљда најпре звали дуке (4их, пукжовник). Али, већ од 9 века помињу се и у овој византиској теми, као и по другим темама, управници вишега »етратешкотгак чина, (војводе). Седиште THX управника, »далматинске теме« па с тим и седиште целе тамошње војне управе, био је сад Задар, који је на тај начин постао главни трад у теми, на место старе порушене Салоне. Но и' Задар, а и остали градови »романске« Д., сачували су у општинским стварима своју самоуправу, коју су имали још од римеких времена.

»Романску« Д. узео је Византији први пут Карло Велики, у почетку 9 века, заједно с другим јадранским виза тиским

ДАЛМАЦИЈА.

земљама. Вратио ју јој је натраг миром · у Ахену, онако исто као и. Венецију (819). Наскоро, у првој половини тог истог века, обалски градови теме Д. ошали су од Византије, заједно са Орбима, и Хрватима, хотећи да буду самостални. Далматинскау паж острва као да су и том приликом остала верна византиском царству. 'То. је | ваљда, и био разлог, што су их тада стра TIHO пустошили, па делом и освојили, приморски (Срби а и франачки maca, далматински Хрвати. Уосталом, Хрвати и Срби су стално тежили, да се“ дочепају целе вивантиске теме Д. Још од овога времена су ваљда Неретвљани заузели Корчулу, . Млет, Хвар и Брач. Још од: тада се ваљда и византиски острвски посед у Д. углавном свео на Кварнерска · острва Крк, Осору (Чрес ca Лошињем) и Раб, и. на још један низ настањених и опустелих острваца, која дар „Константин Порфирогенит набраја у 10 веку као византиска. Шротив српских и хрватских тусара на Јадрану борила, се још од овога доба, раме уз раме са Византијом, и њена поданица Венеција, чијој је трговини то тусарство веома сметало. Обалеки далматински градови вратили су се поново под византиску власт тек кроз једно пола века, истовремено са Ср бима, за владе византиског mapa, Василија 1 Македонца (867—886). Ипак су се хрватски и српски напади на византиску »романску« Д. продужили и даље. Сам Василије морао је одобрити градским ла тиноким општинама те теме, да већи део данка, који су оне дотле плаћале византиском царству, преко византиског стпратета у Задру, у будуће полажу суседним српским државицама и далматинском хрватском кнезу, како би тиме купиле од Срба и Хрвата, своје спокојство. СО друге: стране, латинске градске општине у далматинској теми све су више жуделе да добију и политичку аутономију За, целу тему, сем општинске аутономије, коју су већ имале. Византија, слабећи све више на, северном Јадрану, попустила, је и у: томе. Шри крају 10 века, она није више слала тој теми стгратеге из Цариграда, него је стратешко звање тамо спојила, са; звањем слободно бираног претеедника ош штине (приора) главног града Задра. Kao; знак зависности ове области од царства, остале су можда још само њене старе оба– везе, да даје царству и даље неки данак. нарочито у флоти. Међутим, у почетку: 11 века, и тај се кончић прекинуо. Над скоро целом византиском темом 'Д., почев: од Дубровника па на север, раширила се венецијашска, власт. Оама, је Вивантија, на то пристала. Тадашњи византиски цар Ва силије П борио се на живот и на смрт са. Самуилом, који је био опргао Визалштији скоро све балканске Словене, па и Орбе. Срби и Хрвали су тада поново притисли »Романе« по градовима у далматинској теми. Василије П није могао да те пра-

== 50 ——