Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

>ДАЛМАЦИЈА «

дове брани. Он их је предао бризи старе византиске поданице Венеције, која је већ била постала, јаком јадранском силом, и само је формално зависила од византиског царства. (1000). Ha то је тадањи млетачки дужд Петар Орсеоло заратио против Орба, и Хрвата, и освојио им више далматинских градова и острва, одбивити их и од »романске« Далмације, Овакојако још од тада, потиче и доцнија титула млетачких дуждева »дих ДаштаНае«, Но у теорији, Византија је и после тога остала врховна, суверенка далматинске теме, као што је она, 'у теорији, још 'увек била и суверенка Венецији.

Кад је Василије П савладао Самуила и поново затосподарио на делом Балкану, изгледа да се и у теми Д. опет васпоставила директна византиска, управа (1018 и д.). Место Венеције сада опет тамо интервенира против Оловена Византија, и војнички и политичњи. То је тако бар на копну, ако не на острвима. Шта више, Византија је сад поделила »романске« традове на далматинској обали у две теме, са два стратега: у северну тему, чији је стратег, као и у ранијој прошлости, сва како седео у Задру, и у јужну тему, са стратегом у Дубровнику. У другој половини 11 века у теми Д., бар у северној, опет је преовладала Венеција.

Сад се у ову борбу око »романске« Д., па и око целог далматинског приморја, уплићу, сем Византије, Венеције, Хрвата и Срба, још и Угри (Мађари), нарочито од како су заузели Хрвалску (1102), па и Нормани, од како су отели Византији јужну Италију (1071). Византија је при том поглавито гледала да одржи бар јужне традове далматинске теме: Дубровник, Котор, Будву, суседне драчкој византиској теми. За северне пак далматинске градове византиско је царетво и даље пактирало са, Венецијом, уступајући јој над тим градовима, тобож као својој намесници, стварни шротекторат, а задржавајући тамо за себе само теориски суверенитет, који је и Венеција формално признавала над собом. O Норманима, тукли су се заједно и Византинци и Венецијанци, одбијајући их од Д. у опште од Балкана.

Византија је још један пут, последњи пут, скупила скоро целу »романску« JI, сем острва, и скоро целу далматинску обалу, под своју непосредну власт. То је било у другој половини владе византиског цара. Манојла, Комнина (1143—1180). "Тада, су већ Угри држали северну Д., заузевши од Млечића, тамошње »романске« градове, сем Задра. Манојло је отерао одатле Утре, па, је, оставивши Венецији Задар, поново ујединио остале »романске« градове далматинске у две византиске теме Д., са дукама на челу. Но после Манојла расула, се за увек и та његова тековина, као и мноте друге. Северном Д., па и: млетачким Задром, завладали су опет Угри. Ту су се и доцније Млечићи са Угрима непрестано

борили о превласт. Орби шах, под Немањом, отели су Византији јужни део »романске« Д., са градовима Котором и Ђудвом, све до кашија Дубровника. Дубровник не надајући се помоћи од ослабеле Византије, а, не хотећи ићи ни под Србе ни под Млечиће ни под Угре, ставио се за једно време (1185—1192) под заштиту Нормана. Али, кад је и норманска јужноиталијанска краљевина пошла низбрдо, Дубровчани су се поново вратили под своју стару господарку Византију. У том је и Византија шропала од крсташа и Млечића у четвртом крсташком рату (1204). Млечићи су наскоро залшим натерали FH Дубровник да призна њихову власт (1205). Од тада Византинци нису никада више владали у Д.

У црквеном погледу, провинција, Д. је, још спочетка, 'и то шреко своје архиешископије у Оалони, зависила, од папства, находећи се, заједно са солунским викаријалом, у римској дијецези. Под шпашством је после остала и »романска« JE; т. ј. она незаузета од Аваро-Словена, Хрвата, и Срба. При том је столица, агрхиетископа, те области пренесена из разорене Салоне у Оплит, куда су се населили и салонски грађани. У почетку 8 века византиски цар Лав Ш Иконоборац, у борби са папством, које је заступало иконопоклонство, одузео је римској дијецези све земље у границама византиског царства, па и »романску« Д., потчинивши је цариградској патријаршији (782). То је стање. трајало и после Лава Ш, за цело време борбе између папства и Византије око икона (до 843), па се продужило и кроз 9 век, кад су се папство и Византија поново сукобили због царитрадског патријарха Фотија. Додуше, било је момената, када је папство поново васпостављало своју црквену власт над »романском« да као на пр. у доба Карлове окупације те византиске теме, у почетку 9 века, ша онда за време педесетотодишњег одметништва далматинских »Романа« од Визачтије, око средине тога истог века. Тек почетком 10 века, Византија је опет уступила папству »романске« градове у својој теми Д., и то сада углавном стално.

Литература: Е. Меуег, Die dalmatinisch-istrische Munizipalverfassung im Mittelalter, Zeitschrift d. Savigny-Stiftung E Rechtsšesch,., 24, 1903, šermanist, Abteilung (211 308); K. Jireček, Die Romanen in den Stidten Dalmatiens widhrend des Mittelalters, I—1I (Denkschriften d, Wiener Акаа, d. Wiss., phil.-hist, CL, mb. 48 m 49, 1901, 1904); Шишић Ф., Преглед повијести хрватскога народа, 1 (1920).

Д. Анастасијевић.

Историју „Д. после 1204 в. у чланку Хрвати. »ДАЛМАЦИЈА«, ДИОНИЧКО ДРУШТВО ЗА ПРОИЗВОДЊУ ЦЕМЕНТ-ПОРТЛАНД, Оплит. Основана је 1912 с капиталом од

= 552 ——