Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

око 10 портрета, од којих су 4 на имању у Канаку, 2 остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији на нашој граници. Тим радом у Цанчеву Д. је осигурао себи репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбедио за цео живот. Стога је он остао 'до смрти пријатељеки и захвално привржен проти Арсеновићу, који се, уз Д., и сам развио у уметника.

1833 позвала је Д. православна румунска општина Уздин у Банату, да јој украси цркву. 1836 Д. је довршио и њу, и то олтар у минијатурном размеру, а плафон у монументалном великом стилу. 1836 расписала је српска црквена општина у Темишвару конкурс за израду иИконостаса, и изабрала је Д. Карактеристично је да је Д. понуду потписао као »мештанин«. Тај иконостас свршио ' је: новембра, 1843. За све време рада у Темишвару Д. је био средиште нарочите пажње, чак и са стране немачког грађанства. Млади мађарски племић, потоњи министар, Горове, враћајући се са студија из Француске и Италије, молио га је, да га прими у свом атељеу, и о тој својој посети шисао у Кошутовом органу, Џешти Хирлап (бр. 45.377 од 1841), одушевљен чланак, приказујући га као човека између 80 и 40 година. Немачке новине Тетезуагег МЈосћепђањ неколико | пута свраћале су пажњу на »уметников геније«, сматрајући ту цркву најлепшом у целој Угарској са свим њеним провинцијама. 1843—1852 бавио се Д. већином

у својој кући, у Бечкереку, сликајући ·

портрете, а и по који жанр и nature morfe, За тих 10 година он је, по писању поменутог немачког листа, два пута, 1846 и 1851, путовао у Италију, ради студија. Исто то тврди и темишварски лист Euphrosine (6p. 5). Августа 1859 преселио се Д. у банатско село Добрицу, да наслика иконостас српске православне цркве. За време трогодишњег рада ту, помагао му је учитељ ЈЛазар Николић, који је после и сам сликао и који се прославио особито као шиететни биограф свога учитеља.

Најзамашнији, најзрелији и последњи Д. иконографски посао је српска православна, црква у банатском селу Јарковцу. Већ потпуно учвршћене репутације Д. је добио од Јарковчана пуну слободу, те овај пространи иконостас личи више на огромну стену једне галерије, но на конвенционалне – иконостасе — прекосавоких храмова. Икона у свему има 17, две у столовима, а 15 на иконостасу. У једноставно на зид причвршћеним, некитњастим оквирима, без ореола око главе, ове велике слике, у пркос његову шпсееудокласичагрском и бидермајерском маниру и слаткости, чине свечан, монументалан утисак. Слике су добро очуване, пред рат их је пажљиво очистио сликар (От. Алексић. За слику Ов. Саве у владичанском столу Д. је употребио портре свога добротвора,

ДАНИЈ

проте Арсеновића, и ни у једној компо-. зицији нема, иначе код нас уобичајено,

· подражавања и копирања са талијанских

узора. Има само сличности, у схватању и груписању, са осталим његовим иконостасима, али овде је, ван сумње, Д. најоригиналнији и најсталоженији. После: Јарковца радио је Д. само још по коју појединачну икону, као Исуса. на Маслиновој Гори у евангеличкој цркви у Ковачици, у Банату. Од тада није се много кретао из Бечкерека, и сликао је по наруџбини, за велике цене, већином портрете, и по гдекоји жанр. — У грађанству је Д. уживао велики углед и. глас веома. образована и васпитана, а и доста богата. човека. Деце није имао.

Д. је био омален, погурен, и кратковид, понашања и спољашности врло скромне, али, иначе, духовит и гостољубив. Кућу је држао скоро раскошно. Говорио је и писао немачки, али је са Орбима општио српски. Сигурно је да редовно, академски није био школован, то се и осећа по неким погрешкама у цртежу и у компоновању, али опет с друге стране самим талентом не би могао достигнути оно мајсторство колорисања. Он је у опште употребљавао веома нежне, т. зв. посне боје, али, и поред тога, истовремено, примењивао је три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну школу. На њему се осећају истодобно разни утицаји, и млетачки и холандски и бечки-бидермајерски и шпсеудокласичарски. Али по слаткости, која је понекад прела– зила у сладуњавост, по потпуном отеуству мушке опорости и херојскога замаха, он је син свога времена. Иначе, и у својој паланачкој повучености Д. је пратио развитак светске уметности и духовнога превирања. Није излагао ни у Пешти ни у Бечу никада, тек пред смрт је сликао једну повелику Ов. Тројицу за бечку светску изложбу, али смрт га је спречила да је и доврши. Пре 20 година покушавао је један Мађар, бечкеречки професор, да приреди изложбу његових слика, али није успео. — У последње време Д. је био доста пао у заборав. Његову смрт новине нису објавиле, а гроб му је гоTOBO изгубљен. Tako су многи његови портрети забачени, заборављени, рашћердани и: упропашћени. Што је спасено, највише се има захвалити биографу JI. Николићу и његовом сину Др. Вл. Николићу, који је пронашао и његову фотографију, шо којој је наручио познати, лепи шортре JI. om У. Предића и поклонио га Народном Музеју. У новије време највише је учинио за Д. Ј. Вујић, који је сабрао око 25 његових слика. У опште, у нашој земљи, које у јавним збиркама које у приватном поседу, постоји још око. 70 његових радова, сем цркава. На жаЛост, и после ослобођења, доста је одвучено у иностранство. 1924 помоћу Ј. Вујића, Народног Музеја и Др. М. Шевића,

= 557 ==