Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДАНИЛО

Уметничко Одељење приредило је једну малу изложбу од 25 „Данилових слика, с једним предавањем. Тим поводом се много почело опет да говори и пише о томе великом нашем уметнику.

Литература: Лазар Николић, Орпски сликари (1895); Др. Иштван Беркеси, Темишварски сликари (1909, на мађарском); Сендреи-Сентивањи, Лексикон уга/лрских ликовних уметника (1915); — Резб Нијар (1841, бр. 45); Тетевуагег Уосћеп'blatt (1841, Gp. 45, 1845, Gp. 49); Euphrosine (1851, 6p. 5); Nemzeti UjsAg (1840, бр. 87); Kanitz, Serbien (1868).

В. Петровић.

ДАНИЛО, владика црногорски (око 1670, Његуши — 11/1 1735, Подмајински Манастир). Изабран је за владику и посвећен у Оечују од патријарха Арсенија Ш Црнојевића 1700. По оцу СОтепану звао се Оћепчевић-Његуш. Име Петровића узели су тек његови наследници. Д. је започео серију владика из његушке породице Петровића, који су, уз црквену власт, узимали све више и световну. 1704 обновио је Д. цетињски манастир. Њему се приписује иницијатива за покољ потурица у Црној Гори, коју Горски Вијенац слави као почетак ослобођења те области. Данас је несумњиво, да је тај покољ, ако та је у опште било (то, на пр., спори И. Руварац), био потпуно локалног значаја и у малим размерама. 1711, по позиву Петра, Великог, да га балкански хришћани шомогну у борби против "Турака, Црноторци су појачали своје упаде у турска подручја. Ради тога били су кажњени од "Турака, са две војничке експедиције 1712 и 1714, од којих је ова друга била нарочито тешка. Да добије помоћ за настрадалу земљу Д. је ишао у Русију 1715. Како је та шомоћ била мала Црногорци су се обратили и Млецима, који су их помогли оружјем, с тим, да признају њихово покровитељство. 1717 установљен је млетачком иницијативом посебан чин »гувернадура«, да поред духовне владичине буде у Црној Гори m извесна световна власт... Гувернадур је имао да шретставља. једну врсту млетачког повереника. У рату 1717—1718 суделовао је Д. с Црногорцима, у борби Млечана против Турака. Иза, тога није имао опаснијих неприлика у Црној Гори.

Литература: И. Руварац, Montene'Srina (1899); Ј. Томић, Из историје Црне Горе (1901); Ј. Томић, Турски поход на Црну Гору (Глас, 96, 1920); B. Ћоровић, Одношаји између Црногораца и Албаније у почетку 18 века (Архив за албанску старину, 1, 1923). В. Ћоровић.

ДАНИЛО, кнез црногорски 1851—1860 (25/5 1896, Његуши — 1/8 1860, Котор). После смрти владике Петра, ЦЏ, 19/10 1851, дошао је на управу Црне Горе његов си"новац Д. Већ, раније Петар ШП израдио је био у Петрограду, да његов наследник не

мора бити у исти мах владика, желећи да Црна Гора тиме добије и јачи утицај и углед међу осталим српским шпокрајинама, и опредељенији став према султану. Турска је, на име, стално изјављивала, да је Црна Гора њена покрајина, а да су владике-управљачи само црквени поглавари, којима њихова духовна власт даје ауторитет у земљи и према људима споља. Цар Никола 1, код кога је дошао млади Д. да се претстави, признао та је за кнеза Црне Горе. Тај акт је изазвао узбуђење код Порте, која је у њему гледала не само повреду свог суверенитета, него и врло опасне намере за будућност. Порта стога није хтела да призна Данилово наименовање. Млад, жељан успеха, JI је одлучио, да га изнуди силом. Стога је почео устаничку акцију у Херцеговини и на истоку, која је довела, крајем 1852, до правог рата. На Црну Гору кренуле су јаке турске војске под врховним запо-ведништвом Омер-пашиним. Поред свега јуначког отпора Црна Гора била би шре-· тажена, да је није спасло посредовање Аусгрије.

1853—1856 Д. је сређивао унутрашње прилике. 12/1 1855 оженио се Даринком Квекић из Трста. 23/4 1855 издао је значајни Законик за Црну Гору. Кад је на Париском Конгресу (1856) Турска дала званичну изјаву, да сматра Црну Гору као део свог подручја, кренуло је то кнеза, на нове акције. Кад његов протест великим силама није донео никакве видне резултате, он се упутио у Париз, Наполеону Ш, да од њега тражи потпоре за признање независности Црне Горе. Тамо је, у фебруару 1857, наишао на леп пријем. Осокољен он је наскоро кренуо живу акцију устаника. У Херцеговини, почетком децембра 1857, букнуо је дуже спремани устанак Луке Вукаловића. Турци су кушали узалуд да га силом угуше. У великој битци на Грахову, 1/5 1858, била. је њихова редовна војска страховито потучена. После те црногорске победе, Наполеон Ш је предложио великим силама и израдио, да се Црна Гора разграничи и да се, на тај начин, упола призна њено властито подручје. У TOM разграничењу, завршеном априла 1860, Црна је Гора добила Грахово, око кога су дуго вођене борбе, затим Жупу, никшићске Рудине, Тушину, Липово и Додоше. — Мало после тога, 1/8' 1860, погинуо је кнез у Котору од једног Црногорца, Тодора Кадића, који та је убио из личне освете. Има мишљење, да је убица био најмљен од Аустрије. У унутрашњој политици кнез је био врло прек и суров, и имао је много противника. Главни вођа незадовољника био је стриц му, Ђорђије Петровић, који је био киван на Д. и стога, што он није наследио Петра П. Ради сукоба с Д. отишао је с нешто другова у Далмацију, и живео после у Задру, служећи као оруђе Аустрији против кнежеве личности.

= 558 —