Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДЕБАРОКА ЕПАРХИЈА

Црнога. Дрима, ниже ушћа Радике, на граници према Арбанији У Битољској Области. Има 1.952 куће са 7.060 становника (1921). Д. се у доба Римљана звао Deborus; налази се на карти Птоломеја. (средина 2 века по Христу), где је правилно. унет Ha северо-северозападу OJ · Охрида. — После насељавања Орба Д. се први пут спомиње 1018, за време византиског цара Василија П, као место под битољском о епископијом. Када су 1107 упали Нормани, Д. је имао своју епископију. Д. је од Византије освојио краљ Милутин 1283. Срби су варош у средњем веку звали Дебер, а доцније Турци и Арнаути Дебра и Дибра. Под Турцима се Д. помиње тек на почетку 16 века, као врло насељен град. Познат је био и у 17 веку, а на граници између 18 и 19 века у вароши се, као и сада, разликовали торњи и доњи крај. Међу становништвом се истичу »врло ратоборни Турци«. Тада је у горњем крају вароши било 200, а у доњем 700 кућа. Око 1837 имао је Д. каравансерај и чаршију, са преко 60 дућана. 1863 варош је нарасла на 2.000 кућа, а 1900 на 15.500 становника, од којих је већина муслимана, Арнаута и Арнауташа, а Орби су православни и Цинцари у мањини. Арнаути су држали Орбе у спрези сталним зулумима и пљачкањем, стога. је њихов број непрекидно опадао. Од ослобођења (1919) становништво Д. спало је на половину, исељавањем Арбанаса.

У Д. су, поред осталих, особито развијени пушкарски, кујунџиски, зографски, зидарски и кириџиски занат. Пушкари су Арбанаси, остале занаџије (Орби. Дебарски »мајстори« (зидари) и зографи подигли су и живописали многе цркве у Јужној Орбији, у пределима до Вардара. За извоз се у Д. израђује много грнчарије и гајтани. Железничке су станице јако удаљене, у Охриду, Кичеву, Гостивару, те кириџије саобраћају караванима и до Битоља, Прилепа, Скопља. Одржавају се и трговачке везе са Елбасаном у Арбанији, али доста слабе, због сталних нереда тамо.

У околини Д. налазе се две бање. Дебарска Бања је код села Бањишта, северно од вароши, на самој граници према Арбанији: сумпоровита – сулфатна слабо муријатична хипертерма, топла 40% (0, јака. до 300 л у минути; лечи реуматичаре и артритичаре. Код села Косоврата, на десној обали Радике, пред излазом у Дебарско поље, налази се Косовратска Бања: сумпоровита, хипертерма, топла, 429 (0, јака 50 M у минути; лечи реуматичаре.

У Д. су: поглавар среза горњо-дебарског, среска финансиска управа, царинарница, команда места, надзорник · народних школа за срез горњо-дебарски и галички, поштанско-телеграфско-телефонска станица.

Литература: Др. Ј. Дедијер, Нова Србија (1913), 222—996; К. Н. Костић,

Наши нови градови на југу (1922), 85—86; Министарство о народног здравља, Лековите воде (1922), 162—163. 182.

8. Радовановић.

ДЕБАРСКА ЕПАРХИЈА. Основали су је охридски архиепископи у 11 веку, после 1020, за област Горњег и Доњег Дебра

око Црног Дрима и Радике. Прво седиште –

дебарских епископа било је у Шишкопеји, недалеко OJ развалина средњевековног града Дебра, на реци Гражданки, у данашњој Албанији у Доњем Дебру. Доцније је епископска ресиденција пренесена у Горњи Дебар, испод Јабланице, у Дримколу, где јој је помен сачуван у топографском називу. Пискупштина. У данашњој варошици Дебру, коју су Турци основали на садашњем месту, дебарски су се епископи настанили тек у 17 или 18 веку. 1282, упоредо, са освајањима краља Милутина, Доњи Дебар је дошао под српску власт и ушао је доцније у састав пећеке патријаршије. Из тога су времена. очувани натписи у развалинама старе владичанске цркве у Пишкопеји. C доласком Турака у ту област, враћена је Д. Е. под власт охридске архиепископије. Из тога доба познат је само један дебарски епископ, Данило, 1528, и заменик дебарског епископа Нићифор, 1532. У 17 веку здружена је JL КЕ. са кичевском, те се као дебарско-кичевски епископ помиње Јаћим 1698. Најзад су, после оснивања засебне о егзархиске велешке и дебарске епископије, стара патријаршиска звелеска и дебарска епископија уједињене у једну епископију 1890. ДВЈ,

ДЕБАРСКА ЖУПА, малена жупа У Јужној Србији, на десној страни Црнога Дрима, повише ушћа Радике, у проширењу долине испод планине (СОтогова, У Битољској Области. Апсолутна висина на

Црноме Дриму код ушћа Радике је око.

500 м. Географски чини целину са Горњим Дебром у Дебарском пољу ниже ушћа Радике на северу, на југу је с обе стране Црнога Дрима жупа Дримкол, а на западу, преко Црнога Дрима у Арбанији, налази се област Голо Брдо и под њиме жупа Горица. — Некада српско становништво Д. Ж. највећим је делом исламизирано, те сада православних Срба има само у 5 села заједно с потурчењадима, а потурчењака нашег језика у 10 села. Исламизирање је настало врло давно, под утицајем Јурука у Коџаџику, турских колониста из Мале Азије. Коџаџик је старо српско насеље Овегиград, некадање главно место Д. Ж., у коме је Ђурађ Кастриотић, звани |Окендербег, господар Арбаније, давао отпор султану Мурату TI до 1449, када су јаничари ову тврђаву на јуриш узели и продрли даље, ка Кроји у Арбанији. Изгледа да је Оветиград још у то доба насељен турским колонистима, јер се већ крајем 16 века насеље јавља под турским именом Коџаџик, али је онда.

— 566 —

И и