Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

у њему још имало и Срба хришћана, који

су обдаривали Бигореки Манастир у су- ·

седној области Река. Под утицајем 'Турака из Коџаџика има потурчењака, који су примили и турски језик, као (у Елевцима. Исламизирању хришћана још више су допринеле суседне Дибралије, јер су, услед њихових зулума, многи потурчењаци Срби постали Арнауташима..

Литература: Ј. Цвијић, Основе за теографију и геологију Македоније и Старе Србије, 3 (1911), 1003; Др. Ј. Дедијер, Нова (Србија (1913), 222—226; IR. Jupeчек, Историја Срба, П (1923), 156; Др. Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани наше крви у Јужној Србији (1924), 16—18.

В. Радовановић.

ДЕБАРСКИ ДИЈАЛЕКТ. В. Македонски дијалект. РАНИ

ДЕБАРСНКО. ВБ. Дебареко поље.

ДЕБАРСНО ПОЉЕ, област на граници између Јужне Србије и Арбаније, у шроширеној долини Црнога Дрима, од ушћа његове десне притоке Радике у Јужној Србији (апсолутна висина 500, м), па низ Црни Дрим, до ушћа његове леве притоке Зете у Арбанији (апсолутна – висина 450 M). JI. П. се дели на Горњи Дебар, око вароши Дебра, и Доњи Дебар око Пишкопеје. Варош Дебар, са јужним делом Порњег Дебра, остао је у нашим границама, у Битољској Области, док је остала област, са Пишкопејом, додељена Арбанији. Према називу главнога града, цео се овај предео од прикључења нашој средњевековној држави (1283) звао: »Дебер«, »Дебрска земља«, »Дебрека страна«, »Дебрски предел«. То је углавном и новији појам области »Дебарско«, у коју се, сем Горњег и Доњег Дебра, рачунају још: Дебарска Жупа и Река (слив Радике) на нашој територији) и жупе Голо Брдо и Горица, преко Црнога Дрима и границе у Арбанији. Дебарска Епископија изгледа, да, је захватала целу ову област, а столица јој је била у Доњем Дебру, у данашњој Пишкопеји.

Становништво Д. П.' већим делом су Дибралије, енергично и разуздано арнаутеско племе муслиманске вере; неки се од њих називају и »Турци«. Има и (доста Срба, православних и потурчењака, а до скоро их је било много више. Потурчењаци су постајали Арнауташима и појачавали су арбанашке Дибралије. Дибралије су потурчили хришћанско становништво ове и околних области, а много зулума задавали су и даљим областима; пленили су чак и Тиквеш на Вардару, продирући тамо од 17 века. И у већини муслиманских села Д. П. има српских црквишта и пуно српских назива места, каква су често и имена насеља. Многе муслиманске породице памте своје српско порекло, говоре српски, држе срлеке обичаје, неке још увек носе српска шрезимена. У поменику Ђигореког Манастира набрајају се

ДЕБЕЉЕОВИЋ

православни Орби у Д. П. и у неким сада чисто арнаутским муслиманским | насе-

· љима.

Литература: Ј. Цвијић, Основе за географију 'и: геологију Македоније и Отаре

(Србије, 3 (1911), 990: Др... Дедијер, Нова (Србија (1913),. 229—926; — Гласник. Геопрафског Друштва, Београд, св. 7/8

(192), 200; Коста Н. Костић, Наши нови градови на југу (1922), 85; Војислав (. Радовановић, Тиквеш и. Рајец (Насеља, 17, 1924); Др. Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани наше крви у Јужној Орбији (1924), 13—291. B. Радовановић.

ДЕБЕВЕЦ ЈАНЕЗ, словеначки | јансениста и школски писац. (20/6 1758, Љуб-. љана — 10/6 1891, Жужемберг). JI. je постао“ 1782 у Љубљани свештеник и био је до 1783 у болословији ваљда спиритуал, до 1797 дефициент, до 1817 је служио у уршулинском манастиру. Због своје ревности за јансенистичке. идеје почео је писати словеначки (Кратки навуки, регелце, ину молитве за закрамент те 'покоре, 1783), и стекао је глас словенисте. После 1786 био је међу сарадницима шпрвог католичког издања библије, а после 1799 између званичних цензора истог издања. Д. је умножио и словеначке школске књиге (Шлателтоф 1791, Мајхине перповедања 1809) и 1795—97 је први пут предавао словеначки језик љубљанским теолозима (рукопис предавања и немачкословеначког речника је сачуван).

Литература: Впејмесћее! ОДођгоуskvy-Kopitar (1885), 719; Врховник, Известја Музејскега Друштва за Крањско, 1895, 62—68, 94—104: Фр. Ушеничник, Ригоризем наших јанзенистов (Богословски Вестник, Ш, 1993, 5, 33, 34). ФН.

ДЕБЕЉАН АНТОН ДР., професор љубљанске реалке (25/10 1887, Лошки поток, | Крањска). Д. је свршио основну школу у Лошком потоку, 1908 пимназију у Љубљани, апсолвирао је 1912 Университет у Бечу, затим је посећивао Университет у. Паризу и промовисан је за доктора 1923 у Љубљани. — Д. је почео свој литераран рад лирским песмама и кратком шрозом у Домачем Пријатељу 1906, а продужио од 1910 у Љубљанском Звону. Прва самостална збирка његових стихова, је Солнце ин сенце (1919). Између његових многобројних превода Baжнији су: Модерна францоска лирика (1919), А. Франс, ПЏингвински оток (1990), Барбис, Огењ (1921), Ш. де Костер, Тћу1 Еијепзрјеве! (1923). Написао је много литерарних бележака у словеначким листовима и књижевну студију Из хиспано-америшке књижевности (Љубљ. Звон, 1994).

Литература: ОД. као оригинал ном песнику в. Миран Јарц (Љубљански Звон, 1920), као преводиоцу Ј. А. Глонар (Љубљански Звон, 1920). H. JI.

BEBEJbHOBMR CEBACTMJAH, mw8a6paни и посвећени митрополит скопљански,

= 56 ==