Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДЕДИНАЦ

графског Друштва, 1914). Поред тога се JL интересовао и проблемима фивичке географије, нарочито питањем о глацијалним траговима, о којима, су му главни траг дови: ТГладијални трагови на Зелен-Гори, Товарници и Маглићу (Глас Орпске Кра љевске Академије Наука, 69, 1905), Шрилози теолошкој историји Неретве (Гласник Земаљског Мувеја, 1908), Глацијација. Височице у Јужној Босни (Глас Орпске Краљевске Академије Наука, 79, 1909), Ттасез glaciaires en Albanie et en Nouvelle Serго Бје (Ба Сеовбгарћје, 1916/17). За време Оветског Рата, Д. је имао прилику да прође траничну област македонско-арбанску, којој је посвећена. последња. његова расправа, а доцније је у Швајцарској развио користан јавни рад. По ослобођењу је одмах похитао у домовину, али се на путу равболео и у Сарајеву умро. П. Вујевић.

ДЕДИНАЦ РАДОЈЕ, професор 1 Београдске Гимназије (16/5 1880, Параћин — 97 1913, Велики Говедарник). JI. je из чиновничке породице, те је, због честих премештаја његова ода, учио школе у разним местима. Гимназију је свршио у Шапцу 1898, а Велику Школу у Београду, где је учио географију, и због цртачког талента посветио се картографији. У ту је грану, поред разумевања и љубави, унео вештину и солидну спрему. Поред тога је Д. вредно проучавао и геоморфологију, што му је знатно користило при изради картографских радова. Био је модерно спреман и одличан наставник географије, чију је опширну област успео да схвати у целини. — Главни су му радови: Карта Кнежевине Орбије од 1815 до 1833 (Размер 1:400.000; као прилог уз Путешествије Јоакима Вујића, Орпска Књижевна Задруга, 1902), Карта Босне и Херцеговине (Размер 1:750.000; као шприлог уз календар Вардар, 1909), Картометријски подаци (у Ј. Цвијића, Основи за географију и геологију Македоније и Отаре (Орбије. Књ. 1, 1906); многе карте у атласу Насеља Српских Земаља. Осим тога, Д. је написао велики број стручних оцена у Шрегледу географске литературе Балканског Полуострва, у Искри и Делу, од којих су неки врло важни, и издао је прерађен и преправљен Земљопис 3 и 4 од професора Карића. — Као Dpeзервни официр, Д. је за време. бугарског рата погинуо на Великом Говедарнику.

JI. Вујевић.

ДЕДОВИЋ J. цртач, аустриски ђенералштабни капетан, снимио је град Нови (босански), и као бакрорез издао 1780 У Баселу (у Швајцарској). Резан је у боји, а потписан је овако: Ргозреке дег Еезбипр Мом ша Тагазећ Возшел, Текст је немачки и француски. Цртао та је по природи Ј. Дедовић, а резао у бакру Карл Шиц (Зећик), Као издавач забележен је Chr, v, Mechel, Basel,

Литератур а: Сендреи - Сентивањиг Лексикон угарских ликовних уметника, 1, 1915. : Pb. JI.

ДЕДОВИЋ МАРТИН, подмаршал (1756, Хртковци, Срем — 9/10 1822, Петроварадин). Овршио је инжињерску школу у Гумпендорфу. Као млади поручник одликовао се у рату против Турака код Дубице и Новог. Нарочито се одликовао приликом опсаде Брибира. 1789. За. јуначковладање и одлично војевање одликован је: витешким редом Марије Терезије. Суделовао је и при опсади Биограда и Це-

· тиња и у Наполеонским ратовима, (1793).

1796 присуствовао је као мајор одбрани Франкфурта и Кела. 1799 именован је за потпуковника, и градио је утврђења. Улм, Земун, Шабац и Цетиње. 1809 као генерал утврђивао је град Коморан. 1814 суделовао је у битци код Хинингена. Најзад је постао подмаршал и управитељ тврђаве Петроварадина. 1907 подигнут му је на војничком гробљу у Шетроварадину споменик. - 7. |

ДЕ ДОМИНИС (ГОСПОДНЕТИЋ) МАРНО АНТУН (Де Дог), сплетски надбискуп (1560, град Раб, оток Раб — 8/9 1624, Рим). Учио је већином код шсусоваца, особито у лоретском семеништу, ступио је и у исусовачку дружбу, па је поучавао младеж у разним струкама у Верони, Падови, Брешији и Риму. Касније је иступио из исусовачке дружбе, те је постао 1600 сењеки бискуп, а 1602 сплетски надбискуп. У Оплету је доживео више неугодњих дана, особито због расправа са. својим каптолом и с Андреућијом (Апдгеиссе!), некадањим својим такмацем за сплетску надбискупију, а касније трогирским бискупом. 1616 је прешао у Мнгле-

· ску, где је у Лондону објавио 1617 дело

под насловом: Де герићиса сћизНапа, у коме је ширио англиканство. Ту је одбацивао папски примат и учио, да су оискуши у својим бискушијама монархи, да народ на темељу божанске установе себи бира свете службенике и т. д. Осим тога. издао је у Лондону 1618 дело под Haсловом: Scogli del naufragio christiano, quali va scaprenda la Santa Chiesa, a 1619 dIoBecr Tpmnenrekora Cađopa {Istoria del Concilio Tridentino), xojy je написао Павао СОарпи. Из Лондона је 1622 дошао у Рим, 'и пред папом Григоријем ХУ опозвао своје заблуде. Али како је ускоро опет постао сумњивим, то га је папа Урбан МУШ затворио. У затвору је и умро. Пре смрти се исповедио, причестио и поуљао. Али како га је CB. Инквизиција после смрти прогласила кривоверником те му списе осудила на ломачу, то: му је труп градски поглавар спалио M прах бацио у 'Гибар.

Литература: Фарлати, Шупсши Sacrum, IH; О. Љубић, Прилози за животопис Маркантуна де Доминиса (Старине, 2, 4; 0. Љубић у Раду, 10. = Ј. Јеленић.

= 570