Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДЕЖЕВА, река, у (Старој Србији, лева,

притока Рашке. Извире под Голијом пла-

нином (Радуловац 1.842 м), улива се преко пута села Пнуће, око 27 км северосевероисточно од Новог Пазара. Дужина јој је 22 км, а површина слива 182 км“. _ | ПТ. 5. ДЕЖЕВО, место близу Новог Џазара. У њему је био краљевски двор, који помињу и народне песме (»Да видите Ђурђеве Ступове, код. Дежеве, старијех . дворова). У Д. је краљ Драгутин 1282, на државном сабору, предао престо · брату Милутину. [а А

· ДЕЖЕВО. B. Пнућа.

ДЕЖЕЛИЋ ВЕЛИМИР ДР., књижевник (21ј2 1864. Загреб). Отац му је, књижевник Ђуро Дежелић. Основну школу и гимназију свршио је у Загребу (1882). У Бечу је учио медицину. Као претседник ђачког удружења Звонимира у Бечу покренуо је књижевни алманах Звонимир (1386—1887). Напустив медицину, учио је на Университету у Загребу природне науке и постигао је докторат философије. 1894 · ступио је у службу као чиновник Свеучилишне ~ књижнице | у | Загребу. 1911—1990 био је њен библиотекар, а онда је упућен на рад у Државни Архив. Живи у Загребу. — Д. је песник, приповедач и научњак. Посебице је издао збирке песама: Пјесме (1899), Копном и морем (1900) и. Звуци из катакомба (1902), затим романе: У бури и олуји (1902), Шрви краљ (1908), Цар Диоклецијан (1906), У служби Калифа (1908), Хаџибова коб (1908) и Хрватске славе сјај (1924). Његове расправе из хрватске књижевне и културне историје трасејане су по часописима, а посебице је од тога рада издао: Миклошић и Хрвати (1883), Из њемачкога Загреба (1901), Инкунабуле загребачке Овеучилишне библиотеке (1902), Максимилијан Врховац (1904), Др. Људевит Гај (1910). За Југославенску Академију приредио је Шисма писана Др. Љ. Гају (Грађа за повијест 0

5 7.

књижевности, 6, 1909). · ДЕЖЕЛИЋ ЂУРО, ~ књижевник (25/3 1838, | Иванић-град. Хрватска — 28/%

1907, Загреб). Основне школе учио је У родном месту, гимназију у Загребу. 1856 ступио је у загребачко семениште, где се истакао као књижничар, тајник и претседник Збора Духовне Младежи, из кога је изашло више одличних књижевника и научњака. 1862 оставио је семениште, у последњој години богословије, па је почео учити права и постао је публициста. Ђио је уредник Народних Новина (1862 до 1864), па онда Домобрана, (1864—1866), гласила т. зв. самосталне странке. 1869 је ступио у службу општине града 9агреба. 1871 постао је градски сенатор, коју је службу вршио до своје смрти, вршећи знатан утицај на модерни развитак

ДЕЖМАН

Загреба. — Д. се почео јављати књижевним радовима већ из семеништа. Покренуо је и уређивао књижевни часопис Драгољуб (1867—1868), а после тога био је први уредник Вијенца (1869). Календар Драгољуб, у коме има књижевних прилога, издавао је m уређивао 1862 до 1866 и 1869—1908. — Д. је романсијер, новелист, путописац и преводилац из страних књижевности. Као приповедач обухватао је живот готово свих наших крајева. Посебице је издао ове књиге: Сурка, новела из доба пре илирискога препорода ~ (1867), · Медведградски – Дух, новела из историје. старога · Загреба за провале Монгола и Татара (1868), Зулејка, роман из босанског муслиманског живота (1890), Марјан Марковић, новела из славонског живота (1900), и Бурзанци, роман пропадања једне загорске шљиварске породице (1885). Издао је посе-

бице расправе: Сан (1878), Душа (1877),

Хрватска народност или душа хрватскога народа (1879). — Д. је први у хрватској књижевности почео писати добре и исцрпне биографије. ШПалисао је у часописима, новинама и календарима око 40 биографија, које су важан прилог за нашу књижевну и културну историју.

Литература: Проф-ан-, Шедесетгодишњица 'B. (Отј. Дежелића (Глас Матице Хрватске, 1, 1906, 142); Др. В. Дежелић, Књижевни тад Ђуре (Стј. Дежелића (Библиографски. преглед, 1908).

Б. Водник.

ДЕЖЕЛИЋ СТАНКО ДР. (13/9 1893, Загреб). Студирао је права и трговачке науке у Загребу и Берлину. Био је три године банкарски чиновник. Од 1919 је професор трговачке академије и приватне тртовачке школе Меркур у Загребу. 1919 до 1992 био је тајник (Оавеза Новчаних и Осигуравајућих Завода Краљевине ОХО у Загребу. Сарађује у многим привредним ревијама и листовима, домаћим и страним. Уредио је финансиско-економски део; Алманаха Краљевине ОХО ва 1921—22. (а, Љубомиром Косијером покренуо. је 1924 југословенску привредну ревију Банкагство, којој је редактор и одговорни уредник. Написао је: Чековни жиро и клиринг промет (1920), Банке и банкарство (1920), Новчани заводи Југославије (1921), Ђурзе и бурзовни шослови (1922), Сошијализам, комунизам и анархизам (1994), Банковна · кореспонденшција (1924), M;jeнично право (1923), Терминологија трговачких знаности (1999), Преглед науке о народном господарству, политичка економија (1923), Трговачки лексикон (1924).

ДЕЖМАН ИВАН ДР.,, књижевник (6/5 1841, Река — 94/10 1873, Загреб). Отац му је био угледан трговац, пореклом (Оловенац. Овршивши гимназију на Реци, где му је учитељ био Фран Курелац, учио је медицину у Бечу. Као лекар дошао је у

се ИО.