Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДЕЛАРИ

дини) и других хибрида (Моаћ, E

али Ce и они напуштају.

ДЕЛАРИ АНРИ (Henri Delarue), чиновник париске Опсерваторије, лични секретар црногорског кнеза Данила од 1856 до 1859 (— 1861, Шариз). Пратио је 1857 кнеза. на његовом путу у Париз. Играо је видну улогу у турско-црногорским преговорима 1858, тако да га опева народна песма о победи на Грахову. Шисао. је о Црној Гори: Те Мопе перго (1862), и Моуаде ап Montćnćgro {Revue de lOrient, de LALgerie ct des colonies, 1862).

М. И.

ДЕЛАЧ. Б. Деобничар.

ДЕЛЕСТ (Деје5е), псевдоним par. JI. Стевановића, посланика на страни, за брошире на француском језику.

М. И.

ДЕЛИ ЈОВАН, планина у источној Орбији, источно од реке Црнајке и Беле Реке, 135 км североисточно од места Кривељ. Највиши висови су: Црни Врх 1.901 м, Мали Дели Јован 1.058 м, Голи Врх 1.100 м. Западним подножјем пролази друм Доњи ~ Милановац—Зајечар, јужним Луке—Оалаш—Неготин. 0

ДЕЛИБЛАТСКА TIEMHIUAPA. B. Ilemчара. i

ДЕЛИВИЋ МАТО, босански фрањевац, болински бискуп и апостолски викар у Босни (1666, Крешево — 92/6 1740, Крешево). Више је година управљао фрањевачким самостаном у Крешеву, а био је и већник и кустос Босне СОребрене. На молбу босанских католика и препоруку задарскога надбискупа Змајевића, | папа. Клемент ХП га је 12/12 1735 именовао 60санским бискупом и првим апостолоким викаром у Босни. За бискупа га је у Задру редио надбискуп Змајевић 27/5 1736, даровавши му том пригодом и 200 талира, за набаву бискушскога руха. да апостолских похода, што их је, одмах иза ређења, отпочео, народ га је с великим слављем дочекивао, јер од преко 50 година није видео у, својој средини бискупа. У управи апостолског викаријата многобројне су му тешкоће стављали не само муслимани и православни, него испочетка и сами суседни бискупи (оплетски и макарски), који су са жалошћу примили вест, да су се с успоставом апостолског викаријата у Босни и Херцеговини, границе њихових бискушија сувиле. Д. је оснивач Архива апостолоког викаријата, у Босни и Херцеговини, који је 1878 са овим својим драгоценостима. изгорео. 7.

ДЕЛИГРАД, шанац на цариградском друму, на уласку у Ђђуниски теснац, између Ражња и Алексинца. Д. је подигао Вуча Жикић, капетан у аусприској војсци, који је прешао у Србију, да се бори против Турака. Шанац је подигнут с пролећа.

1806, па. се током године развио У читав

низ мањих утврђења. Тај низ тврдиња имао је да штити Србију од турског надирања с југа. Румелиски валија Ибрахим-паша пошао је жрајем јуна шротив Срба. На Д. је 4/7 1806 била борба, која

“се завршила турским поразом. Појачани,

Турци су дошли поново, али су у огорченим борбама 22—23/8 опет одбијени. После тога Д. је постао база за српске чете, које су продирале према Нишу. Нов нападај Турака на Д. 10—12/4 1807 ·завршио се поново њиховим неуспехом. Том приликом био је смртно рањен храбри бранилац и оснивач града Жикић. Врло тешке нападаје предузели су Турци против JI. у великој офансиви 1509. 15/6—11/8 нашадали су Турци свом снаTOM на Д. и најпосле су. га узели на јуриш. ШПовраћен је исте године у јесен, после турског повлачења, али више није имао старог значаја. У офансиви 1810 Турци су га обилазили. 1813 грумелисњки валис Карели-Али-паша платио је својим положајем неуспех код Д. Његов наследтик, Мехмед-Бахрам-паша, обишао је стога. град, пошто га је опсео. — Око JI cy биле велике борбе и у рату 1876. Из самог Д. објавио је кнез Милан 18/6 те тодине и рат Турцима.

Литература: А. Ивић, Пад Делиграда (Нови Живот, 15, 11—2, 19923).

: ВБ. Ћоровић.

Ђој на Делиграду 22 и 23/8 1806. Док су се устаници ушињали, да освоје Беопрад, румелиски валија, Ибрахим-паша, као главни командант турске војске упућене против Србије, надирао је од Ниша ка Делиграду, а осталим снагама наредио је, да наступају из Босне ка Шапцу и из Видина ка Поречу. 15/7 1806 он је подишао Д., извршио напад и био одбијен. Сутра дан наредио је, да Шашитпаша нападне Делиград левом, а он сам папао та је десном обалом Мораве, но услед напада на бок и позадину, морао је напустили напад и отступити ка Нишу. У почетку августа ојачани су Турци и поново напали, но и овог пута су одбијени. Карађорђе, после шобеде ma Мишару, дође и сам на Д. и прими команду над свим снагама на њему. Турци су се међутим одморили, · ојачали и спремили за понован отсудан напад, што је и довело до боја 22 и 93/8.

Бојиште чини коса између Јужне Мораве, Дреновачког и Белог потока на десној (ова коса доцније је назвата Делиград) и коса Топољак (Запис) између Г. Љубеша и Витковца на левој обали Мораве. На Д. и на Топољаку било је подигнуто по једно утврђење. Око утврђења на Д. било је подигнуто неколико окопа, редут је опасан курјачим рушама, а снабдевен дрљачама и засекама. Устаници су имали око 16.000 војника, а Турака је било око 60.000. — Распоред устаника кад је Карађорђе дошао био је: десно

—- 574.

себи