Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДИБРА

слуга за очување политичке и црквене аутономије у бившем (Самуиловом цагрству, када је (1014) потпало под Византију. Литература: B. Прокић, = Шрви охридски архиепископ Јован (Глас, 88, 1911). EM.

RMBPA. B. leap.

ДИВ. Д. су шумски демони, великога стаса и снаге, али лаковерни и глупи, и зато од људи бивају често варани; њих су, у овом погледу (а и иначе) наследили Ђаволи, који се такође врло лако дају преварити (упор. приповетку (Ов. Сава и Ђаво). И реч (за коју упор. Ирански див, индиски девас, латински суми и др.) и појам (код Грка киклопи, код Јевреја нефилим, код Германаца се Кјезеп) врло су стари; у сваком случају су и заједнички словенски. У Д. спада и Дивљан из Вукових приповедака. Њима је близак и Дивији човек дубровачких песника (који та идентификују са сатиром), и у народним приповеткама HB тога краја. Тројан са Цера, по својој огромној величини и манијом за подизањем грађевина (Д. радо подижу грађевине, гупор. »Киклопске зидове«) има такође дивски карактер. JI је свакако био и Вук махнити, који је »презиђивао шпланине«, и његова два брата, од којих је један градио цркву на Дуке, а други састављао Цијевну са Морачом. Д. обично живе у пећинама. »Дивљи« значи првобитно »који припада ·HBOвима«, »који је посвећен дивовима« (животиња, воћка, трава и т. д.).

19. 7 ДИВАЛД МАРТИН ИВАН, штампар-издавач (средином 18 века — 27/2 1806,

Осек). Д. је, поред других књига, штампао дела Матије Антуна Рељковића, Антуна Канижлића, Јосипа Рељковића, Ф. Великановића, Петра Катанчића и других. 2. 79.

ДИВАЦ НЕДЕЉНО, професор (12/1 1883, Дивци, срез и округ пријеполски). Основну школу учио је у Ужицу, гимназију У Ужицу, Крагујевцу и Београду, Университет (биолошке науке) у Београду. Ту је био средњошколски наставник. Учествовао је као артилериски официр у балканским ратовима и у (Светском Рату. Још од студентског времена учествовао је у социјалном радничком покрету, и тако је поред науке, прешао (нарочито – после Светског Рата) у политичаре. 28/11 1920 изабран је за социјалистичког народног посланика, за Уставотворну Окупштину, а 18/5 1993 за обичну. Активно је учествоpao при изради Устава и при социјалном законодавству. ПЏашисао је два Шрилога за познавање колеопт. фауне Отаре Орбије и Македоније ~ (Шросветни Гласник, 1907). После је радио цитолошки: Die Spermatogenese v, Naucoris cimicoides {Zool, Anz,, 1914), Сперматогенеза y Dytiscus marđinalis 7. (Глас, 95, 1921). Шревео је: Чарлс Дар-

вин, Човеково порекло (1992), К. Кауцки, Етика и материјалистичко схватање исто-

·рије. Написао је, према Шмајлу, 1 и П

део Зоологије за више разреде средњих школа (1994). Обилно је радио на новинарству и биолошкој философији (IIpoблем наслеђа у биологији).

Ј. У

ДИВИЋ-ГРАД, римски амфитеатар У Пули (Поли). По народноме причању у Истри саградиле су га диве (девојке, виле) у једну ноћ, да буде вечно почивалиште Краљевићу Марку.

Ј. М-н.

ДИВКОВИЋ МАТЕЈ (1563, Јелашке, Ђосна — 91/8 1631, Олово). Д. је свештеничке хаљине обукао ваљда у Олову, фрањевачком манастиру, који му је био најближи. Зацело је више науке учио у Италији, што потврђује и његово познавање талијанског језика, па се онда вратио у Босну, да ту врши свештенички и наставнички рад. Прве cy JL књиге: Наук крстјански за народ словински (1611), састављен шрема делима против-реформаторских писаца језуита Јакоба Дедесме и Роберта Белармина, 'и његов превод дела Ивана Херолта Ото чудеса алити зламења Богородице (1611). Наук кретјански био је намењен клеру за духовну шаству, па је Д., поред њега, издао и мали 'Наук кротјански с мнозијеми ствари духовнијеми (1616), намењен непосредно народу. Д. је највеће и најпопуларније дело Бесједе сврху еванђеља недјељнијех (1616), наша најбоља постила [post illa verba — шроповед после читања јеванђеља) за целу годину. — Д. је први и најпознатији босански писац. Његов рад није оригиналан, већ је највећим делом удешен шрема најбољим латинским и талијанским против реформаторским _ делима, која je црква одобрила. Али Д. је ишао и за средњовековним црквеним писцима. Његове Бесједе су пуне средњовековних хришћансеких прича и легенада. Лим причањем он је омилио народу и постао прави пучки писац. Језик Д. је чист народни говор између Крешева и Олова, а стилом потсећа на Св. Шисмо и наше народне приповетке. Зато су неке приче из Бесједа прешле у народ, и постале народне“ приповетке. Сва су Д. дела штампана босанском ћирилицом т. зв. босанчицом, којом су се служили Фрањевци и у Далмацији, где је она живела као народна азбука. VI Je сам у MuaenmMa CamMO слова поводом штампања првих двеју својих књига. Д. је највреднији наш народни писац побожно-поучних књига, које је дало доба католичке · против-реформације.

Литература: Бр. Водник, Повијест књижевности, 1 (1913), 375; 'Đ. Ђорђевић у Гласу, 59, 53 (1896). Б. Водник.

ДИВКОВИЋ МИРНО, професор и директор гимназије (24/7 1843, Загреб — 12/1 1994, Самобор). Д. је био писац добрих

= 1590 =