Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

школских. књига о српеко-хрватском | језику и расправа о њему. Овршио је гимназију у Загребу, Университет у Бечу.

"Био је суплент у Вараждину и Загребу и,

после свршеног Университета, професор у Загребу. Поводом отпуштања наставника 1870 (међу њима и Јалића) отишао је за наставника Поморске Академије на Реци; 1871 вратио се 'у Загреб, где: је остао 40 'тодина као професор и директор. Пенсионисан је 1908. Био је тајник Матице Илирске (од 1871). Дела су му: Хрватска траматика за средње и налик им школе (Т Облици, П Синтакса, 1879—1881). Оба. дела изашла су и засебно. Књига је имала до 1917 20 издања, Хрватска читанка за. Т разред (1888, 12 издања до 1928), за 1П разред (по Омичикласу, 1889, 8 изд. 1918), за IV разред (по Ф. Марковићу, 1891, 7 'изд. 1918), Наука о изреци за школу, 1880; доцније под називом Реченица (13 изд. 1917), Облици старословенског језика за школу (по Миклошићу, 1883), Рјечник хрватско-латински (1 изд. 1877, П изд. 1900), Латинске вјежбе (ва Т разред, 1876, 5 изд. 1898; за П разред, 1576, 5 (изд. 1898). Шисао је више чланажа, из граматике, речника и синтаксе (Наставни Вјесних, 18, 21, 22). У рукопису је оставио скраћено практично издање БрозИвековићева Рјечника. 4. B.

BMBJbA CBMFMA (Sus scrofa) карактеристична је висока (т. зв. црна) дивљач пространих ритова и мочварних храстика, Хрватске, Олавоније и Војводине. Доста, је многобројна и по гторским шумама Орбије, и особито Македоније, Босне и Херцеговине. У мањем броју има је и у Словеначкој. У Славонији и Ђарањи врло су чести мелези између ње и домаће свиње. Врло је штетна својим навалама 'у целим крдима на шоља, особито кукурузе.

OD.

ДИВОКОЗА (Ап ора гирсарга), једини је заступник породице антилопа у вропи. Искључиви је становник високих кршева. У нашој држави живи још у доста великом броју у алписким пределима Оловеначке, затим у Босни и Херцеговини, Србији, особито у Македонији, и у Црној Гори. Има је и у Велебиту, где је пребегла из Босне и Херцеговине.

1. ОР.

ДИВША (ЂИПША), манастир у Фрушкој Гори (Ов. Никола). Шодигао та је деспот Јован. 1743 био је скоро сасвим опустео и тада је обновљен. Шатријарх Арсеније ТУ наредио је 1747, да монаси Д. управљају и манастиром Жувеждином, чији су се монаси преселили у Д. 1753 Д. је стављена под Кувеждин. 1754 исписан је у цркви иконостас, а 1764 подигнута, је звонара, посвећена Богородици. Јо

-h.

ДИГЕСТЕ. B. Јустинијанова. кодифика-

ција.

ДИЈАЛЕКТИ СРП.-ХРВ. ЈЕЗИКА.

ДИДАСКАЛИ, учитељи на православном Истоку, који су предавали богословље и поучавали, у самој цркви или ван ње, на народним скуповима и у патријарашким школама. Имали су велики углед, посебно су плаћани, и обично су постајали епископима и другим вишим црквеним достојанственицима. Неки српски пећеки шатријарси имали су Д.,. учитеље и проповеднике при својој · катедралној цркви, а доцније и митрополити београдски и карловачки. И

ДИЗГЕ, подвезице срмом звезене, које носе мушки преко тозлука. Бао ве: У

скопској Црној Гори.

ДИЈАНК. Д. су били писари царских повеља у српској дворској канцеларији. Радили су под ушравом логотета.

М. К.

ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИНА могу се посматрати са гледишта, њихова данашњег стања (савремени дијалекти), или са тледишта њихове прошлости, да би се могла разумети њихова сродност и њихов унутрашњи склоп. То посматрање MI. ca гледишта њихове језичке сродности у прошлости даје нам могућности да извршимо њихово груписање, њихову класификацију.

Срби и Хрвати говоре данас Д., који носе опште називе: кајкавски, штокавски

и чакавски, и који заузимају целу тери-

торију нашег народа, штокавски на истоку, чакавски на југозападу, а кајкавски на северозашаду.

Заједнички језик, који је обухватао некад и кајкавески и чакавски и штокавски дијалекат, развијао се изван Балканског Полуострва, и тек се на Балканском Iloлуострву отпочео самостални ~ развитак основних наших Д.

Према томе развитку добијамо овакву схему 'српскох рватских и словеначких JI.:

Т кајкавски JI: а) кајкавоки словеначки, 6) кајкавоки хрватски;

П о штокавски JL: а) староштокавски (македонски дијалекат), 6) средњештокавски, в) новоштокавски;

Ш чакавски JI: a) најисточнији (ластовски), 6) источни (икавски), в) западни (екавски).

Кајкавски и чакавски Д. били су у узајамним ближим везама док су били изван Балканског Џолуострва. На БалканOKOM ПЏолуострву чакавски и штокавски Д. живе узајамним блиским животом све до краја 14 века. Црте које се јављају у штокавском дијалекту јављају се махом и у чакавском. То значи да је цео правац развитка, српакохрватског језика, по кретању његових црта, ишао са североистока на југозашад све до краја 14 века, што би сведочило и о правцу српскохрватске колонизашије или миграција. Од почетка, 15 века та се узајамност раскида. Под упицајем турског надирања са југа на запад и север становништво се креће на запад

= 591 —