Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДИКАНЖ

и север, и везе са чакавским дијалектом постају лабавије. Црте језичке крећу се са југа лепезасто на север, вапад и исток, тако да им се стари шравац мења: од 7 до краја 14 века био је север-југ, од 14 века је југ-север.

И Д. чакавски и штокавски, сваки за себе, имају известан број Д., који су опет између себе на различне начине повезани, чинећи Тразличне дијалекалске груше.

Кајкавски дијалекат сачувао је и као хрватски кајкавски рећи део својих старих особина, подвргавајући се често Beћем или мањем штокавеском и. чакавском утицају; и он има својих Д. који шретстављају врло занимљив и значајан развитак. Литература: А. Белић, Дијалектолошка карта српског језика (на руском, 1905): A, Belić, Zum heutigen Stande der serbokroatischen Dialektologšie . {Rocznik slavistyczny, 3), А. Белић.

ДИКАНЖ (Ри Сапве, Сћагјез ди Етевпе), византиолог (1610 — 1688). Д. припада кругу великих француских филолога и историчара из сјајнога века Луја ХЈУ. Д. се бавио средњим веком и био је један од најзнаменитијих истраживача Ha TOM шољу. Слушао је права у Орлеану, ma ce као млад адвокат настанио у Шаризу. Ta га каријера није привукла, те се вратио натраг у своје родно место (Амјенс), где је наследио таста у звању краљевског блатајника. Тада је почео изучавали средњевековне – старине, бацивши e у почетку на француску старину и пишући о томе расправе и књиге. Најзад се опет преселио у Париз (1668), где је остао до смрги, предавши се сав изучавању, издавању и научној обради средњевековних листина, рукописа и других споменика. тога доба. Тако су постала његова многобројна, често горостасна дела: историска, филолошка, археолошка и т. JL, сва од највише научне вредности. JI. ije поглавито делао на три поља науке о средњем веку: на средњевековној латишштини, на византиологији, и науци о средњевековној прошлости своје отаџбине Француске, па и своје уже постојбине, грофовије Амјенске. Једно од главних Д. дела је Речник ва писце средње и позне латинштине (1—3, 1768). Издао га је поново, са свима доцнијим исправкама и допунама, и са својим додатцима, М., 1. Еауге, 1—10, 1883—1887. — Д. се прославио и као главни творац вивантиолопије. Био је најважнији сарадник при издавању чувене париске збирке византиских историјописаца. и хроничара, т. зв. »париског корпуса«. У тој збирци Д. је издао, и снабдео изврсним коментарима: Кинама, Нићифора. Вријенија, Ану Комнинову, Цавла Оиленциара, Зонару, Ускршњу Хронику, Шићифора Пригору. "a париска. збирка, нарочито у колико се тиче Д. из-

дања и коментара у њој, није ни до данас.

потпуно замењена.

Значајно je JL. memo Historia Byzantina duplici commentario illustrata {1680}, lejmo: је нарочито важно за нас, што се у њему налази и тенеалошка историја јужно-словенских балканских династија. Један део из те југословенске историје унет је и у Ј. Саскога (2) Шупнсшт vetus et novum (1746), а одатле је прешао у Рајићеву историју. — Д. речник средњевековног и познијег грчког језика (1688) достојна је паралела Д. латинском речнику. Ни ово дело Д. није ни до данас замењено бо-

BM. — Од капиталног су значења за ви-

зантиологију били и Д. радови о латинској, нарочито о француској, власти у Византији (после четвртог крсташког рата. (1904). Ту спада Д. издање, са француским преводом, 'Вилардуенове старофранцуске Историје заузећа Цариграда (1657), у као додатак, Историја цариградског цагроства. под француским царевима (Езбоше де ГЕтрџе de Constantinople sous les empereurs тапсојз (1668), понова издао Висћоп, 1—2, 1826. Лу спадају ши Д. Шрекомореке породице (ЕапиШез d'outremer, 1869, y Documents inćdits de lhistoire de ја France),

Најзад, од Д. има и једна, истина данас већ застарела, византиска нумизматика (1755).

Д. Анастасијевић.

ДИЛИЖАНС је у Србији био најбрже саобраћајно сретство док није било железница. То су била велика поштанска кола на федерима, затворена платном, којима је путовао постиљон са аманетном поштом и путници. Запрега је била од три коња, два рудна и трећи са стране, звани JIOгов. Д. је уведен 1870, и то у прво време на главној линији Београд— Алексинац четири пута недељно, и Београд—Шабах једанпут недељно. За путовање Д. шлаћало се у време редовног поласка по три гроша на сат од сваког путника, а ванредно шо 4 гроша од сата за свако место у колима. Доцније (1879) та је такса повећана на 80 пара на сваких 5 км даљине. Путници су собом могли носити амрел, ручну торбу и путничке хаљине, до десет ока тежине. Ако би пртљаг био: тежи од десет ока, за вишак се нашлаћивала такса као и за поштанске пошиљке: 10 пара К(чаршиоких T. j. 5 mapa динарских) од сваке оке и на сваких 5 сати растојања. ДОЛ

ДИЉ ГОРА, брежуљци 'у. Славонији, између река: Саве-Орљаве-Лонђе-Бича, | северно од Брода. Највећи висови су: Млакино Брдо 471 м, Предоле 459 м, Липовица 423 м, Шаметни Храст 413 м, Касоња, 853 M. Јужним подножјем пролазе железничка шруга и друм Новска— Винковци; северним, друм Пожега—'Ђаково, а преко горе друмови Пожега—Брод и НашицеЂрод. II. B.

= 5909