Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРАГАШЕВИЋ. ЈОВАН, почасни ђенерал, Ђенералштабни пуковник у пенсији (4ј2 1836, Пожаревац — 1/7 1915, Ниш). По свршетку гимназије у Београду ступио је у Артилериску Школу 30/10 1855. За. пешадиског потпоручника произведен је 19/8 1860, за кашетана 1/1 1866, ва пуковника 1/12 1880. Пенсионисан је 1888. Одмах по свршетку Артилериске Школе, 1861, постао је професор у тој школи, и остао је све време до 1885 (са прекидима 921/1—1/71 1869 и 1/9. 1879—10/9 1880). Предавао је историју општу. и српоку, историју ратне вештине, теографију, стратегију, статистику и стилистику. Поред професуре био је водник у јегерској чети, ађутант батаљона, командир чете, за време бомбардовања Београда 1862 био је командир Ђачке (лицејске) легије на Варош-капији. 1867 био је организатор и командир бугарске легије, 1876 (пред рат) био је командант Крушевачке бригаде, 1877 (пред рат) помоћник и вршилац дужности начелника Главног Ђенералштаба, на Берлинском Конгресу био је експерт 'у нашој делегацији. 1878 био је начелник историског одељења ~ Главног Ђенералштаба. У рату 1876 био је при штабу Врховне Команде. У рату 1877/78 начелник ађутантурног одељења Врвохне Команде. У рату 1885 био је помоћник начелника Штаба Врховне Команде.

Још као шитомац Артилериске Школе почео. је рад на књижевности. У почетку је шисао епске песме (Јека од тусала, Јован Курсула, Косово и т. д.), и историске приповетке (Царица Јелена), допније позоришни комад Хајдук Вељко, па, реалистичку приповетку Истинске приче (аутобиографија), и напослетку радио је научна, дела. Написао је Географију a основне школе, Географију sa средње школе, Начела војне географије, Војну стилистику, Војничку речитост, Космометрију, Космографију, Војник на, маршу, теографеску студију Хомоље. и војно-политичку студију _ Илиреко – Пропоље (друго издање 1901). Био је уредник првог војничког листа, Војина, па Рагтника и недељног листа Дарданије и сарадник Велике Србије, Виле, Данице и Шумадинке, поред Ратника.

B. Белић.

Д. се бавио, од рана, много и у више праваца, и књижевношћу. Писао је историске и филолошке расправе, као Серески Сабор 1391, Македонски Оловени (одговор на књигу Руса Комарова, 1890), Критику и исравку погрешака о новом српском грбу, О анжујском крину у српском трбу, Бадњак, Жртовник, Некоје исправке у Вукову речнику (Нова Искра, 1904), А'втобиографију у три дела, 1 Истинске приче, П Аподиксис, Ш Успомене на Берлински Конгрес. Напослетку, дао је и један путопис (1874), Путовање по Србији, и историску приповетку Царица Јелена. Али од

ДРАГИЋ

свег његовог књижевног рада највећу вредност имају његови стихови. Већ 1854 јавио се Д. песмом Молитва (Оветовид). Своје љубавне и родољубне Песме издао је у два маха (1860 и 1869), а, исто тако у стиховима, у десетерцу, написао је и драму Бој на Неготину или Омрт АјдукВељка, уз коју је испевао и Апотеозу. Д. је шрве своје песме писао под непосредним утицајем Ј. Стерије Поповића, но касније је подлегао утицају Вука и Бранка, чији је правац на њега благотворно деловао. Јер, тек оне родољубне песме, испеване у духу и у облику народних, као Јека од гугала, Курсула, Рајић на топу и Хајдук Вељкова, јуначка дикција, учиниле су од Д. једног од најпопуларнијих омладинских песника. Те ће му песме очувати песничко име и у будуће у историји наше поезије. Хајдук Вељко се и данас, с успехом, даје на позорницама. : ;

Литература: Даница, 1868, 871; CG. Бјелановић, Задарски Српски Лист, 1887; Ј. Магарашевић, Бранково Коло, 1904; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (2 изд. 1995).

В. Петровић.

ДРАГЕШИЋ ЂУРО, фрањевац, Бошњак. 1452 носио је републици Флоренцији руку Св. . Јована Крститеља, па су му је Дубровчани одузели. Када су Флорентинци за то сазнали, умолили су султана, да присили Дубровчане, да им поврате ту руку. Дубровчани су међутим поткупили великог везира, и он је наговорио султана, да том приликом одговори флорентинским посланицима: »Ако се само за то шрепиру, за кост једнога хришћанина, онда нека слободно оду на Косово и накупе их колико им воља«.

Литература: (О. СОкурла, Моћник столне цркве дубровачке (1868), 25, ..

ДРАГИЋ СЛАВО (15/3 1876, Карловац). Студирао је философеки факултет у Загребу, а испитан је учитељ стенографије. Радио је и ради у већем броју културних друштава. Уређивао је неко време Стенограф. 1898 основао је Ђачку менсу за студенте Университета у Загребу, а 1899 организовао је сабирање за дружбу GB. Ћирила и Метода у Истри. Суделовао је у оснивању приватне трговачке школе Меркур, и основао је трговачку школу Rizzi Berger, 1908 основао је друштво хрватских – стенографкиња, – стенографеку школу и затим приватну трговачку школу тога друштва, којом и сада управља. Од 1899 служио је на различитим средњим заводима а сада је професор трговачке академије (у Загребу. Написао је: СОтенотрафека. почетница, Стенографска читанка, Сигле и пократе, Стенографски календари, Збирка, примјера за вјежбу у стенографском писању, Различити чланци у стенографским часописима, Обука у 0

== 697 == : :