Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРАГОШИЋ

ис, 188—190); Вукова преписка; Љуб. Стојановић, Вук Отеф. Караџић (1824). М. Шевић.

– ДРАГОШИЋ ХИГИН, књижевник (1845, Вараждин). Гимназију је учио у Загребу, а свршио је у Вараждину. Права је учио на Университету у Загребу, али их није свршио, јер је рано ушао у политички живот, где се у то доба истакао, али као непопуларан публициста. Повукавши се из јавног живота бавио се књижевним радом. Познат је само под псеудонимом Драгошић, а право му је презиме Рајхерцер. Живи у Вараждину. Посебице су изашла ова његова књижевна дела: Последњи Зрински, трагедија у пет чинова (1891), Сигет, драма (1895), Црна краљипа, роман из хрватске повијести (1898 O 1900), Кроз море јада, роман из хрватске прошлости (1912) и Посљедњи дани Катарине Зринске, драма у пет чинова (1921). ОВ.

ДРАГУТИН, · краљ српски · 1276—1316. Син је краља Уроша и краљице Јелене, а старији брат краља Милутина. Имао је за жену Катарину, кћер мађарског краља Стевана У. Мађарском помоћу Д. је 1276 победио оца, код Гацкога, и срушио га с престола. У државној политици био је противник Византије, и помагао је анжујску политику шротив ње. У шролеће 1282 сломио је ногу. Потиштен болешћу и грижом савести ради постушка према оцу, предао је 1282, на сабору у Дежеву, престо брату Милутину. За себе је задржао само један део северне Србије. 1284 добио је од свога. шурака, мађарског краља Ладислава, ТУ, као своју област, Срем, Мачву и босански крај Соли и Усору. Престоница, му је била у Беотраду и у Дебрецу (између Београда и Шапца). Помагао је брата против Грка у Македонији (1283), а брат њега у борби против браничевских господара, Дрмана и Куделина (око 1295). Кћи /Д., Јелисавета, удала се 1284 ва босанског бана Стевана 1 Котроманића, а син му Владислав, херцег Славоније, узео је 1298 Костанцу Морозинијеву. Други његов син, У рошиц, обноBMO је са оцем манастир Ариље. Кад је Милутин, оженивши се Симонидом (1299), почео. пријатељску политику према. Византији, односи између браће постали! су рђави. Д. је уз то желео, да обезбеди престо својим синовима. Једно | време дошло је чак до сукоба између браће. Помоћу новца, набавивши најамнике, и помоћу свештенства, које је у Д. гледало човека западњачких склоности, успео је Милутин да се одржи на власти. 1318 дошло је. до измирења: Милутин је изгледа, постао васал Д. сина Владислава. Краљ Д. се пред смрт покалуђерио и добио је име Теоктист. Умро је у марту 1316, а сахрањен у Ђурђевим Отуповима, код Раса. Лепо житије Д. нашисао је архиешископ Данило. В. Ћоровић.

ДРАГУТИНОВИЋ _ ВЛАДЕТА, глумац (51/12 1893, Београд). Учио је реалку и драмску школу Бапдпег-РоПека у Паризу (1915—1917). За приправника Народног Позоришта у Београду ангажован је 1912.

– После српско-бугарског рата био је члан

Далматинског“ народног покрајинског JIOзоришта у Дубровнику. 1920 ангажован је за редовног члана Народног Позоришта. у Београду. Главне су му улоге: Арман (Госпођа с жамелијама), Ромео (Ромео и Јулија), Гвидо (Луцифер), Тесман (Хеда Габлер), Роже Лешалелије (Свадбени марш), Ховстад (Народни непријатељ), Фредерик (Арлезијанка). · РО. ДРАЖЕНОВИЋ · ЈОСИП, – књижевник (50/11 „1863, (Стајница, крај | Језерана, Лика). Гимназију је свршио у (Сењу (1881), а права на Университету у 3Затгребу. Служио је у Сењу, Новом Винодолском, Врбовском, Бакру и Шерушићу, а од 1900 у Госпићу, где је сада већник

судбенога стола. Први шут се јавио, под ·

псеудонимом Ј. Брдић, у сушачкој Олободи, цртицом Путем у Врбник. Као цртичар и новелист сарађивао је од осамдесетих година у разним хрватским часописима. Посебице cy изашле · његове књиге: Цртице из хрватскога живота (1884), Искрице (1887), Цртице из приморскога – малоградскога – живота (1898). Матица Хрватска издала је књигу ШПовијест једнога вјенчања, приповест из приморскога малоградског живота (1901). После тога објавио је само неколико HOвел, у Хрватском Колу, Штросмајерову Коледару и Савременику. BB.

ДРАЖИЋ СОФИЈА, народна добротворка. (1805 или 1806, Вршац — 7/5 1895, От. Ђечеј). Оставила је свој иметак, којим управља. српска православна. црквена. општина у Старом Бечеју, за васпитање си-

ромадшних девојака, Српкиња православне . AI

вере.

ДРАЖИЋ | ФИРМИЛИЈАН, митрополит скопски и црквени шисац (1851, Шабац — 712 1903, Београд). Гимназију је учио у Шапцу, а затим је четири године био у трговини. 1869 закалуђерио се, и свршио је богословију у Београду. Доцније је учио философију у Прагу, а теологију на, Халци и у Атини. За време ратова 1876—78 администрирао је епископију врањску. 1880 постао је професор богословије у Београду. Важио је као један од најученијих и најактивнијих претставника цркве свога, времена. 1883, по одласку митрополита. Михаила, нудили су му упражњену столицу митрополита Србије, али је он није хтео примити. Затим је убрзо постао архи“ мандрит, па, учитељ краљевића, Александра, и ректор богословије. Као ректор основао је фонд сиромашних богослова и увео јавна, предавања. Неко време је уређивао Весник Српске Цркве. 1891 позвали су та амерички Срби у Чикаго за пароха. и проповедника. Тамо је био кратко време,

1680; —

нанио на зао