Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРАЧ

тија осматрала и држала у стези дукљанске Војислављевиће у 11 веку, па и ондашњег рашког жупана Вукана. Одатле је она углавном радила противу њих, па доцније и противу првих Немањића, а одатле се с њима често и тукла.

Шо заузећу Византије од крсташа, четвртог креташког рата, и од Млечића, (1204), Д. су заузели Млечићи (1205), којима је он припао по њиховом уговору с креташима о подели византиских земаља. Наскоро је Д. из млетачких руку преотела 'трчка Епирска деспотовина, и држала га је неких 50 година. У становништву тога града виде се тада, поред вајкадашњих Грка, поред једне млетачке, и у опште латинске, трговачке – насеобинице, – створене ваљда још од уговора византиског цара Алексија 1 Комнина с Млечићима. против Нормана (1089), и многи Албанци, џа и по нека српска породица. Међутим је Епирској деспотовини запретила опасност да буде заузета од њене супарнице, грчке Никејске царевине. Тада је епирески деспот Михаило II, тражећи против тога ослонац у туђини, дао Д. (1285), заједно с још неколиким албанским градовима и са Крфом, као мираз уз једну своју кћер, Манфреду Хохенштауфену, који је, наследивши од својих предака, немачких царева Хохенштауфенских, норманску краљевину, владао у Јужној Италији као краљ напуљско-сицилијански. Немца Манфреда убрзо је срушила папска курија, помоћу брата француског краља, силног Карла 1 Анжујског (1266). Она је онда напуљско-сицилијанску краљевину уступила, под својим суверенитетом, Карлу и његовом Анжујском дому. На то се епирски деспот Михаило П пожурио, да од мираза Манфредова узме себи натраг ИЕ док је Карло заузео Крф. Карло је ковао планове да се прошири и на другу страну Јадрана. Ради тога се он, с благословом папства, уортачио са последњим латинским цариградским царем, Балдуином П, да поново разоре и поделе Византију, васпостављену уласком никејских Грка у крсташко-млетачки – Цариград (1261). Ya то је амбициозни Анжујац врбовао шпротиву Византије и латинске и словенске државе на Ђалкану, па и Албанце, бацајући при том око на градове у Албанији, које су држали епирски Грци, а од којих је он желео начинити базе за своје продирање ка византиском Солуну и Цариграду. Међутим је Епирска деспотовина по смрти Михаила П (19271) ослабила. Карло се тада дочепао Д. (1279) a и других неких њених градова у Албанији. Да би још јаче за себе привезао Албанце, он је из тих тековина образовао, као засебну област Анжујске територије, »Краљевину Албанију«.

Д. је под Анжујском влашћу остао више од. 100 тодина, и то најпре, т. ј. за време Карла Т, Карла П и Филипа Тарентског (умро 1331), као саставни део »Краљевине

Албаније«, а затим (после 1331) као глава »Драчког дуката«, под засебном Анжујском линијом. По правилу, Анжујци су управљали у овим својим крајевима само преко намесника. То је доба новог опадања некадашњег великог Д. Још чим је он прешао под Карла 1, упропашћен је опет јаким земљотресом (1273). Обнова је трајала дуго година. Сем тога, затворио се и морски рукавац око градског полуострва, те су ту никле баре и маларија, од којих град пати и данас. Нарочито је избледео православни – грчки – карактер

трада, установљењем католичке архиепи-·

скопије драчке, и новим приливом западњака, као и католичких „Албанаца у градско становништво. Уосталом, ни сами француски – Анжујци | нису се _ могли довољно старати о Д., као ни о другим својим тековинама у Албанији. Они су наскоро ослабили и код своје куће у Јужној Италији, најпре двадесетогодишњим ратом са Оицилијанцима и шпанским Арагонцима (после сицилијанског вечерња, 1282—1309), а затим и међусобном неслогом њихове напуљске, тарентске, драчке, па и угарске династије. Око својих пак поседа у Албанији, они су се морали носити и с Византинцима, па доцније и с последњим епирским деспотима, и са Србима, и са албанским главарима. У опште, Анжујци су ту убрзо све више губили у земљишту, па су се често повлачили и из самог Д. Тако на пр. Византинци су дуго притешњавали Д. још у доба Карла 1 Анжујског, па су га једном и заузели, као и још једном после тога (око 1295). Овом друтом приликом, Анжујци су га добили натраг помоћу свог савезника, српског краља Милутина, који га је преотео од Византије. Српски цар Душан, који је владао свуда око драчких бедема, као да се није отимао за сам Д. Но после ЛДушана, око Д. су се грабили с Анжујцима албански властелин Карло Топија и српски Балшићи. Најпре га је од Анжујаца узео Карло Топија (1368). Анжујци су га затим опет повратили (1373), али су га одмах предали Ђурђу Балшићу, Затим је Д. прешао поново у руке Карлу Топији (1374), па онда још једанпут, поодедњи пут, Анжујцима (око 1879). Од Анжујаца га је добио натраг Карло 'Топија (пре 1384), а од њега га је освојио Балша Балшић (1385). Но Балша је непосредно затим погинуо у борби с Турцима, који су и сами већ проваљивали до Д. Града се тада дочепао син и наследник Карла Топије, Ђорђе Топија (1385). Али, видећи да га не може сачувати од Турака, он га је, пред смрт, уступио Млечићима (13902). Млечићи Cy као и Анжујци, држали Д. преко 100 тодина (1392—1501). Они су још више смањили обим његових зидова. Град је под њима и иначе још горе опао, не само због баруштина и маларије, него и

-— 9082 —

aaa i aio ai: