Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРАШКОВИЋ

књижевност и заволео ћирилицу; ћирилипом је писао свој дневник, који се није сачувао. — У политичком животу почео се истицати 1882, кад му је било преко 60 година. Уочи хрватског сабора 1832, који је имао да изабере поклисаре (нунције) за ново заседање сабора у Пожуну (1832—1836), издао је Д. брошуру Дисертација или разговор дарован господи п0клисаром (1832). На сабору је изабран Д. за нунција за доњу кућу. Од тада је учествовао живо као вођ у политичком и као одлични помагач омладине у. шпросветном "животу хрватског народног препорода. Веmuka је задатак извршила његова брошура Еш Мог ап Шугепз ћЋосћћеглве Tochter iber die šdltere Geschichte und neueste literarische Regeneration ihres Vaterlandes (1838), kojo је Д. придобио отуђени женски свет ва националну идеју. Кад је у Загребу, највише Д. потстицајем, основана Читаоница (1838), средиште политичког живота, Д. је постао њен шпрви претседник. Читаоници је поклонио и своју богату библиотеку, коју је наследио по прадедовима од. историчара Николе Иштванфија. Матица Илирска основана. је његовим потстицајем (1842). Он јој је био “и шрви претседник. После револуције 1848, разочаран, живео је повучено. Умро је у Радгони у Штајерској, одакле је 1893 пренесен у Загреб и сахрањен у Аркади mpeпородитеља, на Мирогоју. ·

Д. је Дисертација политички програм хрватског препорода. Д. је тај шрограм израдио на историско-државном праву: Краљевине Хрватска, Славонија и Далмација нису никада освојене на сабљу, већ су добровољно ступиле у савез са Угарском, и то са одређеним погодбама и правима. Мађари зато не могу у сабору трасправљати о укидању тих права, која су основ државне заједнице, и у томе се не може ништа мењати без одобрења нунција хрватског сабора. Нунцији не смеју ни у чему отступити од хрватског шрава, шта више, они ваља да настоје, како би стекли она права, која су Хрвати кроз дуге векове у тешким приликама изгубили. На тој основи Д. тражи: 1. Политичко уједињење народа, и то пре свега ваља ујединити Хрватску и Славонију са Далмацијом; онда ваља мислити на уједињење Војничке Крајине, па Корушке, Крањске и трада Ријеке; најзад треба ослободити Босну од Турака. Тако уједињено »Граљевство илиричко« било би премац Мађарима, а корисно династији. 2. Самосталну, само о краљу зависну владу, која. ће се са жупанијама служити народним језиком, док ће само за послове заједничке с Угагрском остати латински службени језик. 3. Обнову банске части у првобитној њеној власти и у старинском. сјају. — Феудална, племићска права у Драшковићевом програму постају први пут народна права, јер се Д. ослонио на народ и рад романтичарске народне омладине, знајући, да би

без тога хрватско шлемство (у сталешкој, а

не у народној борби, морало подлећи силном мађарском национализму. Зато његова Дисерташија даје и шрви просветни програм препороду, који је имала да изврши омладина. — Д. као и Гај тражи реформу правописа, а доследније и енергичније од омладинца Деркоса, он шпрви решава питање јединственог књижевног језика. Деркос је предлагао уједињивање наречја у један нови, књижевни језик, који би се развијао с напретком књижевности. Д. држи, да за то нема више времена, па одлучно прихвата за књижевни језик штокавско наречје, јер је најбоље, најраширеније и најлепше. Дисертација прва је препородна књига, писана штокавеским наречјем. — У схватању задатака народне просвете одликује се Д. својим рационализмом и демократизмом. Просвећивање народа потреба је духа времена. Д. истиче велики развитак наука, а

наш је народ између истока, који му прети .

тамом, и запада, који нас засењује сјајем, који гледати »још одвиш нејаке очи пука нашега јесу«. Зато тражи боље школе и боље учитеље. Школе треба да се демократски преобразе. Овакоме »без разлике рода« ваља дати прилике, да потпуно развије своје душевне способности. »Будите обзирни, да вам ни једна бистра глава не утече«. — Како је Д. као просвећени рационалист био шрост од свих верских предрасуда, умно је у Дисертацији нагласио, да са православним Орбима у Хрватској и Мађарској ваља рачунати као са политичким факторима. Он опомиње хрватске поклисаре, да не забораве »на браћу нашу богоштовја старога«, и да заједно с Мађарима уклоне нанесене им неправде. Вера је узакоњена, али они ипак нису једнакоправни држављани. Владике имају Mane шриходе, попови Cy >»6e8 наука«, морају се бавити »рукотвором«, а поверено им је васпитање народа. »Чрез ова и млоге друге мање кривде увријеђени рану у срцу давна носе сви мали и велики свештеници старога закона, из које ране наравски се мора родити жеља друтога госпоства дочекати, у којем њима боља правица да бидне«. Њима треба да се учини »не само правица него и милота«, да заволе државу, јер иначе народ »данас сјутра тешко своје главаре осветити може«. Д. позива поклисаре на почетку Дисертације, да раде »за читави народ без разлике богоштовја ол рода«, 8: на крају их моли, да његова разлагања оцене »прости од предсуда дједов наших <.. јер и вера и правица и истина јесу данас друго »нежели у 17 вијеку«.

Д. је Дисертација камен темељац хрватског народног препорода. Д. је дао јасну, отворену и логичку оријентацију, те су сви фактори у држави и народ знали, шта илирски покрет политички и културно хоће. Полазећи са становишта историско-државног права, из чега су се

— 634 —