Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРУМ

тодине; у зимњем се курсу учило теориски, а у летњем се ишло на рад са рнжење рима. |

Први почетак о уређењу. Д. je височајше решење од 6/12 1848. »Како друмови поштански, трговачки и сеоски да се обележе и праве и колико широки да буду«. Џо томе: цариградски друм, БеоградЛозница, и Београд— Неготин, имају бити широки 5 фати, а сви остали 4 фалта. Поштански се Д. морају опкопати јендечићем 2% шуха, протони са обе стране да буду по 10 фати, а код осталих 4 и 5 фати. По томе главни Д. биће широки 25 фати, а заједно са јендечићима, 26%/6 фати, а птипина мањих путова 14 до 15 фати, са. претпоставком, да ће временом средином или крајевима Д. направљени бити«. Из овога се јасно види, да је тада (сасвим правилно) само пут са израђеним коловозом називан »друмом«, а без овога се "звао пут. — У указу од 90/2 1851 Министаретво Унутрашњих Дела, дели се на одељења; ту је и једно »оделеније грађевина«, да се брине за грађевине, друмове и мостове. Џо томе је указу састав тога: 1 начелник, 1 инжињир, 1 инжињир 2 класе и т. д. Под 19/1 1853 у том ce одељењу установљава звање архитекте, са платом од 500 талира годишње. — Височајшим решењем 15/9 1853 изашло је устројсгво лицеја, који има три одељења, од којих је једно »јестаственословно-техничко«. "To је дакле зачетак техничког факултета (у Орбији. Ускоро је уведено. још једно саобраћајно сретство, телеграф. О томе је издато решење »о подигнућу телеграфа« 20/2 1854. — Указом од 22/10 1859 објављено је »Устројеније главне управе трађевина«, дакле од једног одељења Минисгаротва Унутрашњих Дела, створено је ново попечитељство (министарство), коме је главни задатак брига о Д., мостовима и трађевинама. Била су три одељења: инџинирско, архитектонично и рачуноводство. — У једном решењу од 18/8 1860 поставља се по један инџинир за округе: шабачки, подрински, 'алексиначки и књажевачки, и, јагодински и ћуприски, а остала места да остану празна, док се узмогне поставити способног и одабраног инџинира.

10/3 1862 донет је закон о централној управи, и од 7 министарстава | једно је било Министарство Грађевина. Идуће Doдине, 24/9 1863, изашао је закон о устројству Велике Школе (Лицеј је преобраћен у Велику Школу), са факултетима: философеким, техничким и правним. Велика Школа. спремила, је доста радника за, грађење путова и мостова, али није до скоро давала онолико и онаквих снага, каквих је земља, захтевала. Тек од 1896, кад је технички факултет подељен на отсеке, и пошто је Велика Школа подигнута мало доцније на степен Университета, наш је технички факултет почео давати доста и ваљаних радника.

После установе Министарства Грађевина. донет је први »закон о сувоземним јавHMM друмовима« 15/4 1864. Заступник Министарства. Грађевина био је тада пуковник H. Монден. Овим законом подељени су путови на државне, окружне и среске, 'и регулисано је израђивање шројеката, као и начин извођења и одржавања. Грађење и одржавање озакоњено је опет народном снатом, »градиће народ по дојакошњем обичају«. Министаретву Грађевина, остављено је да одреди ширину Д. и начин израде »где ће друм претходно каменом калдрмисан па после насут, где ли опет само насут бити«. Закон је ступио у живот 1/6 1865. Народ је по њему био дужан 15 дана радити на Д. Допуна, овом закону био је »закон о подизању јавних грађевина« од 23/3 1865.

За, време важења, закона од 1864, Србија, је нагло напредовала у свима гранама живота, али на Д. се тај напредак једва. назире. Узрок је у закону. Задржана је народна снага за израду Д., али није ортанизована, и као неорганизована сила. није могла дати никакав видан резултат. Истина Д. су се јако умножили, порасла, је километража, али квалитет је остао исти; многи од путова постојали су ипак само на хартији, а општинским путовима, није поклоњена никаква пажња. Узрок су овоме и странци инжењери, махом неквалификовани, као и немање нижих стручних школа за спремање помоћника. Њих немамо ни данас, и то је највећа сметња, напредовању техничких | радова. Инжињер је у Србији итрао улогу радника, од палира до инжењера, до данас. — Бољитак се ипак у овом добу показао на. мостовима. Изграда њихова плаћана је, и морали су их радити извежбанији људи. Мостови чине чудан контраст свуда рђавим друмовима. Највећи камени мост на свод од 28 м отвора израђен је тек 1900 преко Моравице у Ивањици. Пројектовао та три године Мил. Турудић, професор Университета. Тек 1924 тај је премашен, са израдом једног свода од 36 м отвора, преко Јасенице у Божурњи, на Д. Беотрад—Крагујевац. На железницама. од 1912 до 1922 на прузи Књажевац—Ниш израђено је око 30 мостова по 30 м отвора, а 1923 један од 45 м на прузи УжицеВардиште. То је највећи досада у Србији. Мостови су досада рађени већином дрвени, и махом и најпростијим конструкцијама; камених има највише у источној Србији. Изгледа да је најстарији гвоздени мост преко Тимока у Зајечару, од лиманих носача, три отвора по 15 м, саграђен 1868. Довучен је кулуком из Радујевца. Набавњен је негде у Аустрији. Гвоздених мостова има сразмерно доста у (Орбији., Међу првим и највећим био је мост преко Мораве на Д. Осипаоница —Пожаревац, 3 отвора по 60—180 м, израђен око 1894.

За све време закона од 1864 израђено је ваљаних Д., Краљево—Рашка, 79 км,

=— 052 —