Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДРУШТВО ЦРВ. КРСТА СХО

После рата Д. Ц. К. ликвидирало је као српски Црвени Крот и постао Црвени Крст Срба, Хрвата и Оловенаца.

JL. Ц. К. издало је и 6 књига пропатандистичког и хигијенског садржаја. Сваке године издавало је по један извештај о свом годишњем раду.

Литература: Годишњи извештаји O.) JU. IE Ee Б. Миљковић.

ДРУШТВО ЦРВЕНОГ НРСТА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА основано је после рата .1920, као ново друштво а наставак Српског Црвеног Крста. Задатак му је као и 0. Ц. К. Оно има своје организације по целој држави. На челу друштва је главни одбор у Београду (ужи, који чине 24 члана из Београда, и шири, који чине ужи одбор са претседницима свију обласних Д, Ц. К. Обласни 'одбори су у Београду, Загребу и Љубљани, само за те градове, и у свима седиштима дивизиских и поморских обласних команди. Укупно их има 20. Окружни одбори се организују у седиштима шуковских окружних команди. Месни одбори образују се у свима осталим местима, чим се упише најмање 20 редовних чланова. Поред тога, Д. Ц. К. основало је свој Подмладак. Његови су циљеви више практични, а делатност му је, за прво време, ограничена само на школску млаДеж. До краја 1924 у држави је организовано око 100.000 чланова подмлатка. У подмлатку се деца уче неговању свога и народног здравља, разним занатима, обделавању земље. Нарочито пажња се обраћа васпитавању карактера, помоћу преписке у земљи и иностранству, израђивања предмета и потреба за потребите другове у школи и т. д. На свом мирнодопском задатку Д. Ц. К. ради путем предавања, дељења | народу бесплатних брошура. Нарочито ради на лечењу инвалида и ратника у својим санаторијумима (Врњачка бања и Ковиљача), на издржавању | сирочади у свом орфелинату (Ужице), на издржавању двеју Hyдиљских школа (Београд и Ваљево). Циљ је ових школа, да што пре пруже болницама, санитетским и самоуправним установама и народу стручне нудиље-болничарке. Сем тога, друштво оснива и дечја опоравилишта за слабуњаву децу и потпомаже сва друштва са сродним задатцима. Оретства – друштвена су – добровољни прилози и члански улог. Чланова има 7 врста (почасни, велики добротвори, добротвори, утемељачи, стални, редовни и помагачи). Д. Ц. К. је члан међународног комитета Црвенога Крста у Женеви и Лиге Друштава Ц. К. у Паризу. — Од 1921 Д. Ц. К. издаје два часописа, Гласник Ц. К. и Подмладак Ц. К. Оваке године издаје годишњи извештај о своме раду. Б. Миљковић.

ДУБИЦА, трговиште у Хрватској, жу- .

панија Загреб, котар Костајница, на левој обали Уне (100 м), железничка је станица (4 км од места) на прузи Загреб—Београд. Има 3.523 становника, пошту, телеграф и телефон, општинско поглаварство, римокатоличку жупу, православну парохију, пучку школу, котарску шумарију 2 банске имовне општине, »Уну«, парну пилану.

Како сведоче четири, у околини Д. нађена миљоказа, туда је у римско царско доба (235—237) водила цеста из Сисције. Д. се спомиње у 13 веку, као столица. дубичке жупаније, а у 14 веку као архиђаконија о загребачке бискупије. За борбе против краља Сигисмунда освојио је JU. 1398 босански војвода Хрвоје, али му је већ 1402 преотеше загребачки бискуп и бан Еберхард и врански приор Емерик Ђубек. Приори врански већ су се од половине 14 века звали и жупани дубички,. тако и хрватски бан Шетар Бериславић, који се је код Д. 16/8 1513 прославио победом над Турцима. Турци су заузели Д. 1538 и држали је до 1685, кад ју је освојио бан Никола Ердеди. — Знатни павлински самостан био је (1244—1465) у Босанској Д., на десној обали Уне.

Литература: Ткалчић, Павлински самостан у Д. (Вјесник Хрватског Археолошког Друштва, 1895).

Ј. M-u.

ДУБЉЕ, село, северозападно од Шапца. Крај њега су биле борбе између Орба и Турака 1806, 1813 и 1815.

BB. JU

Ђој на Дубљу 14/7 1815. Иако је други устанак већ био раширен готово на целу Србију, ипак су се још крајем јуна Мачва и Поцерина устезале, да приступе устанку, поред свег напрезања вођа устанка да и њих увуку у устанак. Међутим устаници су знали да ће турска војска из Босне под Куршид-пашом (босанским везиром), помогнута Али-пашом зворничким, ударити на Србију, и мислили су, да ће оба они ударити преко Цера, па избити на Шабац. Стога су оставили нешто устаника у Китогу на друму, а сву осталу војску повукли су под Цер, и разместили је између Радовашнице и Петковице. Почетком јула 1815 почели су Мачвани и Поцерци, видећи да се устанак већ раширио, прилазити устаницима. Ускоро за– тим почели су и Турци Бошњаци да прелазе у Србију. Куршид-паша, чија је главна снага била у Бијељини и према Бадовинцима, послао је, као претходнипу, свога (везира. Ибрахим-пашу, који је ca 1.000 Бошњака и 300 Никшићана прешао Дрину код Јање и преко ЛЉешнице сишао у Дубље, у близини кога су му Мачвани, које је терао пред собом, саградили велики шанац. Он се распоредио У шанцу и око њега. Кад је Милош Ha Ваљева сишао низ Тамнаву у шабачку на-

ЊВ

прикива адио: