Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУБРОВНИК

ДУБРОВНИК (латински Ragusium, Taлијански Кавиза), главни град дубровачке области у јужноме делу негдашње Далмације, на обали Јадранскога Мора.

Историја. Као готово код свих градова, тако се ни за Д. не зна када је основан. Отара традиција, коју спомиње већ византиски цар Константин Шорфирогенит у средини 10 века, каже, да су Д. основали избеглице из римскога града Ерјдаигиз (где је сада Цавтат, 12 км југоисточно од Д.), што су га, почетком 7 века, уништили (Оловени. У сваком случају стари Д., т. ј. управо стари Ragusium, OHO je уточиште малом делу римског становништва, које се ту спасло од најезде Словена. Ти су Романи сачињавали језгро старог дубровачког трађанства, а нарочито властеле. Они су чврсто држали управу места, не дајући у њој удела суседним (Оловенима, од. којих су били политички одељени, јер је Д., и после словенске = најезде, потпадао, KaO још нека места на источној обали Јадранскога Мора, што су такође били сачували своје старо романско становништво, JU ректно под византиско царство. Оно je њим управљало шреко намесника (crpaтига), који је седео у Задру. Ти су дубровачки Романи били етнографски сасвим други народ, који је говорио својим језиком, што се говорио у римској Далмацији (мешавина између талијанског = језика с једне стране, и влашког с друге). Испочетка Дубровчани без сумње нису ни примали (Оловене у град, па је тако према романском граду Ragusium постало с друге стране залива славенско предграђе, које се по свој прилици mDOзвало Д. Када је 1272 предграђе с градом спојено у једну општину и опасано истим градским зидом, тада је ваљада и навут мочварни залив, што је делио 008. насеља. Тако је Д. добио углавном | опсег што га има и данас. Тада је без сумње добио своје двоструко име, Романи из града протегли су име града Ragusium H Ha Словенско предграђе, а Оловени из предграђа своје, Дубровник, и на романски трад.

Али процес словенизирања дубровачких Романа изгледа, да се раније отпочео и мало по мало проводио. Већ у 13 веку налазило се и код властеле, нарочито код женских, много словенских личних имена, а међу властелом и по неколико породичних (Болеславићи, Гојиславићи, (Орећићи, Чријевићи). То доказује, да се мала, романска оаза није могла отети асимилацији са компактном словенском окоJHHOM, из које су придолазиле и неке одличне # богатије породице, које су чак примане у ексклузивно коло старе дубровачке господе-властеле. Али опет, отприлике до 15 века, породични је језик био, бар код властеле, стари далматски, па је, у току тога века, и код властеле замењен српскохрватским, иако се је још

1472 забранило да се у дубровачким већима говори »еловенски већ само латинским или старим дубровачким језиком«. У почетку 16 века већ се само спомињало, да су неки старци још товорили тим старим дубровачким језиком.

Шрви се пут Д. спомиње у историји око 850, када га је силна олуја с мора јако оштетила, јер по свој прилици с морске стране није био опасан зидом. Неколико година касније (867) био је и с те стране заштићен, јер су га узалуд опседале арапске лађе. Сигурно је Д. најкасније 924 имао већ свога бискупа, што

· доказује, да је у то време већ био при-

знат као град, те имао већ некакву своју аутономну управу.. Тако 1000, кад је млетачки дужд Петар Орсеоло узео под своју власт византиске градове у северној Далмацији, да их одбрани од Хрвата, те својом флотом допловио до Корчуле, тамо су му изашли у сусрет дубровачки грађани с бискупом на челу, да му се поклоне. Али тога пута Млечићи не 3аузеше Д., већ он остаде под управом византиском. = 1028—1034 дубровачке лађе: биле су у византиској флоти на грчким обалама и бориле су се против Арапа. Шри крају 11 века Д. је прешао, не зна се тачно ни како ни када, под власт Нормана у јужној Италији, те су дубровачке лађе 1081—1085 ратовале у норманској флоти. Изгледа да се ускоро затим Д. опет вратио под византиску власт. 1102 Д. је успео да његов бискуп постане арци“бискупом и независан од сплитскога арцибискупа, под којим је дотле био. У опште од 12 века расте важност Д. 1153 арапски географ Едриси прича за Дубровчане, да су вешти ратници, да имају Много бродова и да надалеко плове. Свакако је у то време Д. већ био познат као трговачки град, јер је од 1169, кад је склопио. први (сачувани) трговачки уговор с талијанским традом Шивзом, почео склапати уговоре и с разним градовима у Италији. При крају тога века најпре га, за време: рата Византије против Млетака, | 1171 освојише Млечићи, само привремено, а за време немира, што су избили у Византији после смрти цара Манојла ]Т, Д. се 'опет склонио, бар 1185—11992, под заштиту напуљских норманских краљева. Као аутономна општина, али под врховном норманском влашћу, склопио је Д. 1186 мир с Немањом и братом му кнезом хумским Мирославом, пошто су га два брата нешто притискивала, особито откада је Немања добио у своје руке Котор. 1189 склопио је Д. трговачки уговор с босанским баном Кулином. 1205 заузели су Д. Млечићи.

Мало се зна о унутрашњем уређењу Д. за ово најстарије доба до 1205. У о почетку је Д. сигурно зависио од византи“ скога стратига у Задру, али се не зна да ли је било у њему каквих нижих византиских чиновника или византиске војске. После, бар око средине 11 века, седео је:

— 660 —