Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z
У Д. овобит стратиг, У 12 је веку Д. био
аутономна општина, која је на своју ру-·
Ку склапала трговачке и мировне уговоре с талијанским општинама и са суседним · владарима. Особито при крају тога века, за време кратког норманског господства, Д. је управљао домаћи кнез (comes), a не краљев коморник (саштега11из), који је у Д. живео. Изгледа да је за. цело то време једина васална дужност Д. била да, у случају. рата, даје Норманима неколико ратних лађа, потпуно опремљених. За ово се доба и област дубровачка, нешто проширила: у средини 10 века она је, изван самога града, обухватала само Груж и мала острва од. Мркана, пред Цавтатом, до Шипана, тако да су Дубровчани морали плаћати за своје винограде изван града данак суседним словенским владарима, али при крају овога доба био је Д. већ стекао и један део Жупе, Реку и Затон.
Под врховном власти млетачком (1205 До 1358) Д. се већ истиче као богат трговачки град, који своје лађе шаље и у Египат и Црно Море, а своје трговце по целој западној | половини Балканскога, Полуострва, нарочито по Босни и Србији, где су у својим рукама имали готово сву трговину, а доцније и тамошње сребрне руднике. У ово је доба Д. и знатно проширио своје границе: 1272 својевољно му бе покорило острво Ластово, а 1333 цар Душан, из захвалности што је Д. посре-
довао да се склопи мир с Босном, даро- |
вао му је град Стон с полуострвом Ратом и с острвом Млетом. Душан му је дао и приморје од Отона до Затона, али му та нису дали Бошњаци, који су га тада држали и Д. фактично предали тек 1399. У опште је Д. због граница и због трговине имао доста неприлика. 1252 до 1253 ратовао је с краљем Урошем Т (а то је први рат, што се зна, да је Д. на копну и на своју руку водио). Ратовао je два пута с краљем Милутином (1301 и 1317 До 1318). Напротив цар Душан је био велики пријатељ Д. 1350 долазио је он у
заједно с царицом и са сином Урошем. Наклоњен му је био и цар Урош, који му је 1357 даровао нешто земље над самим градом. За земље што је Д. тако добио од српских владара плаћао им је годишњи »српеки данак« од 2.000 перпера на дан Св. Димитрија. 5
1295 био је у Д. велики пожар, који је уништио цело предграђе (Дубровник) и велики део града {Ragusium), Због тога су се оба насеља спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. Из овога времена има и обилнијих вести 0 унутрашњем уређењу Д. На челу управе био је и даље кнез, али га, је слала млетачка влада, и то на две године; она је одређивала и арцибискупа. Иначе je UL био сасвим аутономан: бирао је сам све своје чиновнике, почевши од бана, кнежева заменика, и сам је уређивао своје
ДУБРОВНИК
одношаје са суседима, с којима. је и сам на своју руку ратовао. У млетачким ратовима. учествовао је с неколико оружаних лађа. Кнез је само прететављао државну власт, а вршили су је властела, преко три Већа, у која су само они имали приступ: Велико Вијеће (Сопе тиши Маи), У које су улазили пунолетни. (с навршеном 20, а касније 18 годином), и које је имало дужност, да ствара законе и бира чиновнике; Вијеће Умољено {Consilium Коваогшт), доцније (Сенат, са променљивим бројем чланова (од 61 до 45), уветих између старије властеле, које је издаВало све најважније наредбе у унутраш-· њим и спољашњим пословима; Мало Виjehe {Consilum Minus), y коме је било, уз кнеза, још 11 сенатора; оно је вршило наредбе, издаване од (Сената. — И почетак кодификације дубровачког права је из 1272, када је састављен градски (СтаТут, т. ј. систематски уређена. збирка одредаба јавнога и приватнога шрава, што су дотле вредиле. Отатут је доцније (у 14 и 15 веку) попуњаван другим збиркама познијих законских одредаба.
Рат између Угара и Млечића, због Задра. свршио. се 1358 тиме, што су Млечићи морали уступити Угарској све своје поседе на источној обали Јадранекога, Мора, a међу њима и Д., који је тако дошао под врховну власт угарског краља. Али према њему је Д. имао само дужност, да му плаћа мали тодишњи данак, и да у свечане дане истиче његову заставу. Иначе је Д. био под угарском врховном влашћу, под којом је био до пропасти угарске краљевине 1526, потпуно независан, те је У то време и проживео своје, у економском погледу, најсјајније доба, када су његови агилни трговци у знатној мери посредовали при трговачком промету између источне и западне Европе. У то је време Д. добио дефинитивно CBOJ садашњи вид, јер су тада већим делом подигнути градски бедеми и неке знаменитије зграде (кнежевски двор, кула Минчета, фрањевачки и доминикански манастир и т. д.), и доведена је (1438) вода, са, Шумета. Али је за то време Д. имао са својим непосредним суседима више неприлика него ли икад: 1359—1362 ратовао је са тосподаром Требиња, кнезом Војиславом, и с Которанима, 1370—1371 са, новим господаром Требиња, жупаном Николом Алтомановићем. Када, је 1378 Босна, освојила Требиње и Конавле, и тако постала једини његов сусед, Д. је настојао да прошири своје границе на ту страну. 1399 успео je ma добије приморје од Отона до Затона, али је зато имао многе невоље због Конавала. 1391 купио их је, али их је добио тек 1419—1497. а морао је због њих ратовати, 1430—14392 с босанским војводом Радосавом Павловићем, и 1451——1454 с херцегом Отјепаном Вукчићем. То су били последњи ратови, што је Д. у опште водио. Турци су 1466 освојили
— 061 —