Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУБРОВНИК

200. Затим је земљотрес од 1667 принудио многе Дубровчане, да продају своје бродове. Ускоро после 1667 изгледа да ДЕ, великих лађа није више имао. Од половине 18 века дубровачка морнарица се опет помало придизала, јер је била готово сасвим престала трговина на суву, па се оно мало капитала, што га је било, улатало у бродове, али француска окупација уништила је и ту последњу флоту дубровачке републике.

Трговина по суву са суседним Слове-

·нима сигурно је била исто тако стара, као и она по мору, али је у старије време без сумње била незнатнија од ње. Још се 1441 рачунало, да од укупне дубровачке трговине % иде морем, а само 7 сувим. Али од друге половине, 15 века, када је цело залеђе Д. дошло под власт турских царева, трговина по суву стала се јако развијати, јер су дубровачки трговци били под њиховом заштитом, те су се слободно и сигурно кретали по турскоме царству, уживајући привилегију, да се од хришћана, који нису непосредни султанови поданици, само они могу бавити трговином у унутрашњости царства. Tako су постале знатне дубровачке колоније у (Сарајеву, Новом Пазару, Скопљу и Софији. Али како је од 17 века Турска почела политички и економски назадовати, а с њом, иако због других разлога, и сам Д., то се и та дубровачка трговина, све више смањивала. +

Д. је разносио највише туђе производе, а много мање своје. Тако је, сигурно од најстаријих времена, извозио у суседне крајеве со, коју су Дубровчани – вадили из мора на разним местима своје обале, а доцније највише у Отону. Од старине се из Д. у »Олавонију« извозило и много ципела и пашуча, златних и сребрних предмета, свакојаког кованог алата. (»дубровачке браве« спомињу се у народним песмама, као најбоље). Од почетка 15 BOка увозиле су се из Италије у Дубровпик нове индустрије: фабрикација вунене чохе, 'сапуна, стакла и стаклених предмета, свећа, барута, од почетка 16 века свилене материје, у 18 веку шешира. Нарочито су се много извозиле по целоме Балкану дубровачке чохе, али је и та индустрија после земљотреса 1667 престала, Д. је ковао само бакрен и сребрни HOBam, за који је узимао у почетку материјал из босанских и српских рудника, којим су често Дубровчани и управљали. Кад су се ти рудници, до 17 века, исцрпли и запустили, Дубровчани су растапали и прекивали страни новац, највише талијански и шпањолски, додавајући сребру по нешто бакра. Тако су од њега имали доста велику корист. Изгледа да се у Д. најпре ковао ситан бакрени новац, који се звао, до средине 17 века, мјед, а касније минца. Био је намењен унутрашњем ' саобраћају. 1678—1797 o-

вали су се бакрени солди (1 солад —“ 5 минца). Око 1300 Д. је почео ковати сребрни новац, и то прво динаре, који су се, до почетка 17 века, ковали у врло великим множинама, али тако да им је постепено падала и тежина и финоћа сребра. Они су у почетку 17 века били већ тако лаки, да су прозвани динарићи (1626—1761). После 1761 нису више ковани, јер су их истисле и у самом Д. ситне турске паре, што су имале отприлике исту вредност, а у великом броју су их доносили у Д. херцеговачки KaDpРани. И њима је опадала и тежина и смеca (финоћа сребра). Динар је био јединица дубровачког новца, према којој је одређивана тежина и вредност осталих дубровачких новаца, сличних шо саставу. Од 1370 даље ковани су још и полудинари. Како је вредност динару опадала, од шочетка 17 века све се више осећала потреба крупнијих сребрних новаца, па се 1627 увео артилук (— 3 динарића). Живљи је рад настао у дубровачкој ковници после земљотреса од 1667, јер се од тада покушавало да се прерадом иностраног новца помогне великој оскудици. Поред ковања динарића (до 1761) и артилука (1683—1701, увео се 1683 (до 1750), нов сребрни комад, перпера. Она је вредила 192 динарића. Тек у 18 веку дубровачка ковница је исковала велике масе крупнијег сребрног новца разне врсте: 1708 шкуда и полушкуда, које су се ковале неколико пута до 1750, а вредиле су 3 перпере, односно половину; затим 1723 дукат, одређен да прави у Турској конкуренцију турској золоти, и зато му је дата према золоти и нешто већа тежина (око 20 грама), него што би требало према броју од 40 динарића, колика је била његова номинална вредност. 1725 створен је дубровачки талир, да конкурише с »царским« (аустриским и угарским талирима Хапсбурговаца), у то време јако распрострањеним у Турској и у опште на Леванту. Зато му је дата већа тежина, али мање сребра. Нарочито су талири, ради спекулисања, ковани OM 1751 ДО 1779. Уз талире ковано је 1731—1748 и нешто мало полуталира. Али ти талири нису могли издржати конкуренцију с царским талирима, па je дубровачка _ ковница 1791—1795 ковала нову врсту талира, 7. зв. либертину, која је била нешто тежа од дотадањих и с нешто бољим сребром, зато јој је и дана номинална вредност од o дуката или 50 динарића. 1795 и 1796

дубровачка ковница исковала је бакрене полудинариће, а опет је ковала 1801—1503 (нове) перпере и 1801 полуперпере, али

с мање сребра него бакра. Ту је смесу узела дубровачка ковница ga последњи свој новац, што Ta je 1806 у великом

броју ковала, да би подмирила велике

контрибуције, што су их Французи на-

метали JI. :

— 664 —