Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

Књижевност. Д. је изашао највише на глас због свога живога и успешнога

рада на пољу књижевности и науке, иако.

је специјално његова литература – само одражај савремене талијанске литературе, из које је много превођено, прерађивано и имитовано. Великој књижевној шроизводњи Д. највише је допринела турска заштита, под којом је могао, од друге половине 15 века, мирно живети, док су сви остали крајеви или били под Турцима, или у непрестаној борби са њима. Дубровачка књижевност може се поделити у три дела: од почетка до Гундулића (до почетка 17. века), од Гундулића

до Ђурђевића (до почетка 18 века), и од

Ђурђевића до краја републике (до почетка 19 века).

Не зна се да ли су се Дубровчани бавили књижевношћу још пре друге половине 15 века. У почетку тога века има трага, да је било стихова на народном језику, ваљада према некаквим народним песмама, и да је био у употреби у црквама лекционар (збирка комада из Св. Писма), који је ваљада дошао у Д. из (чакавско-икавске) Далмације, одакле су можда дошле и најстарије црквене песме и молитве. У другој половини 15 века појављују се у Д. песници и на народном и на латинском језику. Можда је први Џиво Гучетић (1451—1509), који је певао на оба језика и још на грчком, али од тога није ништа остало. Тако се дубровачка књижевност почиње са ТШишком Менчетићем (1457—1527) и Џором Држићем (1461—1501), који су јој одмах и дали карактер, што та је задржала до paja, T. ]. претежно лирске поезије и мале оригиналности. Они су одиста дали готово само љубавне песме, као слаби имитатори слабих Петраркиста, али имају и понешто побожних и дидактичких шесама, а и неколико сатиричних, тако да су већ код њих заступане све важније гране лирске поезије. Они су јој дали и спољашњи облик, стих од 12 слогова, по два састављена римом, у средини и на крају ЈУ дистих, и језик са неким чакавским особинама, и јекавски изговор, јако помеШан с икавским. Против те њихове, речима богате, а мислима и осећајима. (0с0бито код Менчетића) сиромашне, љубавне лирике, устао је Динко Рањина (1536 до 1607), који“ је хтео да. је сведе на природност старих класичких песника, из којих је и многе песме преводио. Рањина је покушавао да обнови и метрику, уводећи нове врсте стиха. За њим се поводио и Савко Бобаљевић (1530—1585), који je, уз Рањину, најбољи претставник љубавне поезије у 16 веку. Његове су песме највише на талијанском језику. ШЏесник побожних и морално-дидактичних песама је Мавар Ветрановић (иза 1489—41576)., Добру гбирку моралних сентенција дао је Никола Димитровић (ORO 1510—15532). Сатиричне лесме певали су Ш. Менчетић

ДУБРОВНИК

и М. Ветрановић; шаљиву песму увео је А. Чубрановић својом Јеђупком. 12 по највише врло безобразних шаљивих шпесама испевао је H. Наљешковић (око 1520—1587), неколико безазлених Ветрановић и А. Сасин. око ·1524—1595. · Наљешковић је увео и »посланице« (песничка, писма једног песника другоме).

Уз лирску поезију у ово доба јако се гајила и драмска. По свој прилици отпочело се, као и у Италији, »црквеним приказањима«, којих има неколико од. Ветрановића и Марина Држића (око 1510 до 1567), а од којих је најбоља Ветрановићева Сузана чиста. Можда само нешто млађа била је световна драма, што се претстављала у доба поклада, највише на, тргу. пред кнежевским двором, ређе у градској Вијећници, или у приватним кућама, приликом свадба. Шрве су шпастирске драме (пасторале), и то оригиналне, од Ветрановића, Наљешковића, М. Држића и Сасина, међу којима се истиче Држићева Тирена, затим шреводи двеју најлепших талијанских пасторала, Тасова Аминта (Љубмир од JI. Златарића), и Гваринова П разког #ао (Вјерни пастијер од Фр. Лукаревића). Трећа врста драма, које су се сигурно претстављале, јесу комедије из грађанскога дубровачкога живВота: неколике слабије и грубље. од Наљешковића, и, најбоље у старој нашој литератури, од М. Држића, а онда једна, опет слабија, од Сасина.

Слабије се неговала, трагедија, и из овога времена имамо само неколико превода, од којих је најважнији Златарићев превод Софоклове Хекубе с грчкога оригинала, а донекле је оригинална још само Далиде Савка, Гучетића. Те су се трагедије изгледа само читале, бар нема доказа да су и претстављане. — 16 век најмање је имао чисто – митолошких драма: | једна мала »фарса« за свадбену свечаност, превод непознатог Дубровчанина, можда, још из почетка 16 века (издана шод именом Џ. Држића), и једна, по свој прилици од Ветрановића, непотпуна, драма. Орфео. Ове су те драме у стиховима, а само комедије М. Држића и његове две пасторале су у прози. — Најслабије је у 16 веку заступана епска поезија: има неколико песама, Ветрановићевих и Оасинових о савременим ратовима хришћана с Турцима и (недовршен) Ветрановићев Шилигрин (IIyrHHK), једна врло замршена и често eразумљива имитација Дантове комедије. — Проза је заступљена, осим драма M. Држића, још неким побожним књижица ма, од којих су особито важни лекционар Николе Рањине и два »Либарца« Басила. Градића. Они нам доказују, да се у Д. у 16 веку донекле говорило друкчијим језиком, него што је био онај, којим су песници писали, без специјално | чакав- · ских особина, а готово чисто јекавски.

У почетку 17 века Џиво Гундулић (1580 до 1638) дао је дубровачкој књижевности

= 665 —