Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z
ДУБРОВНИК
нов облик, нов садржај и нову тенденцију. Гундулић је увео нов облик, јер се он и у поезији одрекао застарелих облика (неких чакавских и старијих облика, и јаког мешања с икавским изговором), а као најглавнији метар увео је осмерац, састављен у строфе по 4 стиха, место два наестерачког дистиха, који је преовлађивао до његова времена. Садржина је У њега утолико нова, што се одрекао љубавне лирике, и у драми дао предност митолошкој и романтичкој драми. Овојим Османом, увео је Гундулић у нашу књижевност праву епску песму. Гундулић је увео и изразиту националну тенденцију, која је била врло слаба код старијих дубровачких песника. У томе правцу је његова драма Дубравка, химна слободноме и словенскоме Д., а Осман (у много мањој мери и његова песма Фердинанду П) апотеоза хришћанскога словенства. · У свим тим правцима песници 17 века поводили су се за Гундулићем, сем у љубавној поезији. — Најбоље дубровачке љубавне шпесме, Пландовања, дао је ШЏиво Бунић (1594—1658), уз кога су и други пристајали, ~ нарочито Владислав Минчетић (+ 1666) са својим Цвиљењем Радмила пастира. За побожну поезију, којом су се такође и остали песници овога века бавили, дао је узор Гундулић, својим Оузама сина разметнога. — Из области 08биљне лирике истицале су се две песме похвалнице (У смрг Марије Каландрице Џива Гундулића, и Трубља Оловинска Владислава Минчетића у хвалу Петра Зринскога), Шаљива је поезија била врло добро заступљена Дервишем (Отијепа Гучетића и Радоњом Вл. Минчетића. Паше Примовић уведе у својим грубим сатирама против Которана и Корчулана »макаронску« поезију (с мешаним језиком).
На драмском пољу наставили су старе правце Џиво Гундулић са својом Дубравком, која је последња оригинална пастирска, игра дубровачке књижевности, и Петар Канавеловић (1697—1719), са црквеним приказањем Мука Исукрстова. Иначе имамо сасвим нове врсте: Џ. Гундулић написао . је неколико митолошких драма, које су од чести преведене с италијанскога, као што је његова Аријадна и Кораљка од Шира, али се већином нису сачувале, а у једној малој драмској сцени, Армиди, драмативовао је један призор из Тасова Ослобођеног Јерусалима. Готово саме такве митолошке и романтичне предмете узео је за своје многобројне, али слабе, драме и Џоно Палмотић (1606 до 1657), који је за њих донекле употребљавао и готова дела латинске и талијанске књижевности. Још су слабији имитатори Џива Гундулића његов син Шишко и унук Џиво Шишков. Оловенски дух, што та је у Дубровнику побудио Мавро Орбини, са својим делом П Кевпо девц 5јамј (1601), створио је у њему и националну драму, која је већ у Гундулићевој Ду-
бравци нашла добру претставницу, а после се наставила Шалмотићевим Шавлимиром, где је драматизована легенда QC постанку Д., те Цаптиславом и Бисерницом с романтичким згодама неких чланова краљевске куће у Епидауру, колевци града Д. — Поткрај овога. века враћа се и грађанска комедија у прози, која би хтела да буде наследница дубровачке комедије 16 века, али далеко за њом заоста– је; сачувано је више комада који су понајвише пуни врло крупне, а мало духовите шале, а од којих ће их неколико бити, као што је сигурно Андро Ститикеца, дело Петра Канавеловића. К њима се придружује Вучистрах или Крунослава, једина, иначе врло слаба, дубровачка трагикомедија, 7. ]. озбиљна драма са веселим свршетком, 'која је написана у прози.
Много се је у овом веку писало на пољу епске поезије. Џиво Бунић оставио нам је Мандалијену покорницу, омању и доста слабу епску песму о лепој грешници, која је прала Исусове ноге, а Николица Бунић опевао је Главо-сечење Ивана | Крститеља. Паше Примовић и Поно Палмотић превели су сасвим слободно две латинске епске песме, први је у својему Упућењу ријечи Божје понашио Саназареву песму Де рагби Уши, а други са својом Кристијадом велику и лепу песму бискупа Виде СћузНаз, Т. ј. живот Исусов. Нешто је по среди међу побожним и светским епским песмама Канавеловићев Свети Иван, бискуп трогирски, где песник спаја с описом живота овог свеца из 192. века и опис IIOхода угарскога краља Коломана на Задар и (остале далматинске градове, а осим тога још и свакојаке, врло романтичне, епизоде. Врло је интересантна песма Јакете Палмотића Д. поновљен, где је врло живо и лепо описан дубровачки земљотрес 1667, како се Д. опет подигао, и како је песник, као дубровачки поклисар, путовао у Цариград, и из њега се враћао. Омању епску песму, Мачуш и Чавалица. имамо од Влаха Оквадри, који је на доста наиван начин у њој исприповедао, како су од то двоје љубавника добили своје име једно село и једна гора на отоку Колочепу. :
Случај је дао да је прва половица 17 века, када је већ од дуже времена ЈЕ стао економски пропадати и политички назадовати, изнела. тројицу од најбољих дубровачких песника, Гундулића, Бунића и Палмотића, од којих се први највише прославио као епичар, други као лиричар, а трећи као драматичар, тако да се њихово доба зове златним веком дубровачке књижевности. Али после великог земљотреса 1667, који је Д. нанео у сваком погледу тако грдне штете, и књижевни је рад смалаксао, и у опште почео се губити интерес за народну литературу, јер су већ настајала поколења што прођоше
— 666 —