Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

кроз анационалну латинску школу тали-

јанских исусоваца, који су у младих Ду-

бровчана будили и гојили само интерес за латински и талијански језик и Њњихове литературе. Зато у другој половини 17 века, после 1667, налазимо само једног песника, који је обилније и успешније радио на пољу народне литературе, Шетра Канавеловића, а и тај није био рођени Дубровчанин, него Корчуланин, који је само ступио у коло дубровачких књижевника. — (О почетком 18 века оживљава се за кратко време литерарни рад у Д. Ту је Џиво Шишков Гундулић, унук великога песника, али и његова најбоља ствар, пастирека игра Радмио, последња у дубровачкој литератури, није ништа друго · него HOBa прерада Златарићева Љубмира, превода Тасова Аминте. Узањ иде и Антун Глеђевић (1659—1798), који се је до недавно сматрао једним од бољих дубровачких драматичара, јер се мислило, да су његове митолошке и романтичне драме његови оригинални радови. Ту је напокон Игњат Ђурђевић (Ђорђић), последњи међу већим дубровачким књижевницима, са својим ситним елегантним лирским песмама, са СОалтијером словинским, у којем је дао врло успели превод целог псалтира у ритмичким песмама разног метра. — Што је за овом тројицом рађено, нема у опште велике вредности, осим доста лепе епске песме Живот и покора Св. Марије Еџипкиње од Николе Марчи, и неколико добрих прерада Молијерових комедија од разних преводилаца, Дубровчана, који су, не дирајући у композицију оригинала, преносили ствар у Д. и удешавали је према дубровачким приликама. Иначе се штошта преводило из разних европских литература, чак из немачке 'и шпањолске, али то ће бити преко талијанских превода. — Осамнаести је век у Ђурђевићеву Животу Св. Бенедикта донео и први и последњи покушај књижевне литерарне прозе у народноме језику, који иде даље од једноставних побожних књига и књижица, али је“ он донео и нешто још више, прве записе народних песама и пословица, који за нас имају велику вредност, иако нису имали никаква утицаја на развитак дубровачке књижевности.

Иначе 18 век истиче се још у два погледа: то је век дубровачких латиниста, и доба живог занимања за историју и археологију. И с те стране истиче се Игњат Ђурђевић, који је савесно проучавао и писао о старијој повести Илирије и први почео сакупљати материјал за литерарну историју JI. За њим су ишли Серафин – Цријевић, – Себастијан · Оладе, Ђуро Матијашевић и напокон Фр. М. Апендини, који се користио трудом све четворице за своја дела и своју славу.

Поткрај 18 века дубровачка је интелигенција била у литерарном погледу постала готово сасвим талијанска, па кад су

M. Appendini, Notižie

ДУБРОВНИК

још Французи 1808 укинули стару републику, онда се литерарни живот још“ јављао понајвише само у свакојаким, тедовно латинским или талијанским, песмама, и песмицама, што су испеване у разним приватним или јавним локалним приликама. Нешто орипиналнијег рада налази се само код Марка Бруеровића, Ђура Ферића и Петра Соркочевића. Тај последњи, специјално – дубровачки , литерарни ~ рад провлачио се је до илиризма, до 1835 и до политичког покрета“ 1848, када су се и Дубровчани ухватили у коло својих сународњака. Литература: 5. Казд, Га збога di Raugia (1595); Giac. Luccari, Copioso ristretto degli Annali di Ragusa ({1605—1790); Annales Ragusini Anonymi item Nicolai de Ragnina (Monum, Slavor, Merid., 14, 1883); Chronica Ragusina Juni Resti item Joannis Gundulae {Monum, Sl M., 25, 1893); Fr, istorico-critiche sulle antichita, storia e letteratura de' Raвизеј (ГП, 1802/03); Ј, Engel, Geschichte des PFreistaates Ragusa {1807, y преводу и с додатцима Ив. Стојановића, Повјест дубровачке републике, 1903): МнИковљ, Истоpig сербекаго иавгка (1857, 59—1%0, » Дубровник«, одатле у преводу Ђ. Даничића, Историја српскога народа, 1857, 1876): В. Макушевљт. | ИвелЂдовиниа Om историческихљ паматникахљ и бутописателахљ Дубровника (1867): Ш. Љубић, 06 одношајих дубровачке са млетачком републиком (Рад Југослав. Акад., 5, 17, 53 и 54): Ш. Матковић, Прилози к трговачко-политичкој историји републике. дубровачке (Рад, 7, 15); Ј. Модестип, Критичка потраживања и покушај прагматизовања у подручју повјести дубровачке од 1205 до 1331 (1891); JI, Војновић, Пад Дубровника (1908); К. Јиречек, Дубровник (Чешки Научни Оловник, 8); К. Jireček, Die Bedeutung von Ragusa in der Handelsšeschichte des Mittelalters (1899, у преводу Б. Цвјетковића, Важност Дубровника у трговачкој повјести средњега, вијека, 1915); L, Villari, The republic of Ragusa {1904); ЂБ. Цвјетковић, Увод у повјест дубровачке републике (1916) и Повјест дубровачке републике (1, 1917); А. Павић, Хисторија дубровачке драме (1871); М. Решетар, Дубровачка нумизматика (1 до П, 19924, 1996). И. Решетар.

Клима је у Д. средње влажна и средње топла. Има канализацију, водовод, електрично осветлење, два морска купатила: на Локруму (стрмо), и на Лападу (с плажом). Термотератија. је 3 км од вароши (сумпоровита. вода, хидротерапија, блато). Лечи: катаре органа за дисање, малокрвност, живчане болести, реконвалесценте. Контраиндикација: туберкулоза плућа. ЛЖелезничка и паробродска станица je У Гружу. „7. H.

ДУБРОВНИК. 1. Рушевине средњевековног града у Босни, на североистоку од Високог. Помиње се први пут 1503. Под

= 1667 -