Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУГИ РАТ

дима и маслињацима, измешани смреком

и ловориком. Острво је знаменито и по

својим пећинама, од којих је најбоље

испитана Отрашна пећ, како је зове ста-

новништво. Важнија су насеља: Солине,

Драгове, Бирбињ, Лука, Жман и Оале. : JI. HB.

ДУГИ РАТ, фабричко место у Далмацији, на цести и шпаропловној линији Омиш—Оплит, од Омиша к западу. Ту је Суфид 'Д. Д., електротехничка творница, творница за прављење уметнога гнојива и 'карбида. Годишње производи 60.000 % карбида и цијанамида. Електрична је централа у Краљевцу, на Цетини.

Ј. И-н.

ДУГО СЕЛО, село у Хрватској, жупавија Загреб; железничка станица на прузи Загребо—Дрње на Драви, од Загреба 23 км к истоку, с краком Полоњска железница JI. C.—HoBcka (85 км). Има 1.645 становника, који су врени ратари и сточари, пошту, телеграф и телефон, општинско поглаварство, котарску област, котарески суд, римокатоличку жупу, пучку школу, тосподарску и просветну задругу, индустрију дрва, две парне пилане, властеоски дворац грофа Драшковића.

Ј. И-н.

ДУГОВИ ДРЖАВНИ. За време владе кнеза Михаила Обреновића, 1867, закључила је Орбија свој први државни зајам код руске владе. Зајам је износио 200.000 дуката цесарских, T. j. 2,350.000 дин. у злату. Србија се обавезала да плаћа 6% годишњег интереса и 2% у име отплате. Цео зајам, међутим, сматран је као државна тајна; распоред утрошка остао је непознат, а интерес и отплата вршени су из поверљивог, диспозиционог фонда. За закључење овог зајма сазнала је шира јавност тек 1887. Зајам се, уосталом, имао сматрати више као политички акт, него као финансиска операција.

Припреме за рат против Турске изазвале су нова и већа задуживања. Законодавним одлукама од 13 и 16/10 1875 добила је влада овлашћење да зајмом прибави 24.000.000 дин, Покушај, да се добије зајам на страни, није успео, те је расписан добровољни зајам у земљи, са апелом на патриотизам грађана. Резултат је био врло скроман: уписано је свега 1,224.976 дин. После ових покушаја расписан је један принудни зајам, који се звао Српски Народни Зајам, а на основу законодавне одлуке од 19/1 1876. Предвиђена сума вајма била је 12.000.000 дин., интерес 8%, а рок исплате 5 година. Ни овај покушај није успео. До 99/7 1876 није било уписано више од 3,705.829. дин. Уписивање је продужено и за време и после ратова 1876/78, проширено је и на ново-ослобођене крајеве (нишки, пиротски, топлички и врањски округ), на које је било разрезано 2,423.088 „дин., али је успех остао врло слаб. До 19/9

— 0

1881, т. ј. за пуних 5 година, прикупљено је свега 8,994.316 ДИН.

Неуспех унутрашњих зајмова и ратни трошкови приморали су владу, да се поново обрати Русији. Под утицајем руске владе склопљен је 30/7 1876 уговор са три руске приватне банке за зајам од 3,750.000 рубаља, са 6% годишњег интереса, ал пари. Међутим пласирање овог зајма ишло је врло тешко. Зајам се 1881 претворио у дуг према руској Государственој Банци, односно према руској држави, са 5%. интереса, по курсу 79:80 и роком амортизације од 95 година. Од овог зајма OCTBaрено је свега 2,130.000 рубаља.

Берлински Уговор (1878) наметнуо је Србији обавезу грађења железница од Београда до Ниша, са огранцима до Врање и до Пирота. Од тада почиње серија зајмова за грађење железница.

Први такав зајам био је закључен 22/1 1881 са Друштвом Генералне Уније из Париза. Износио је 90 милиона динара номиналних, које је друштво преузело по курсу 71:40 нето за српску државу, 7%, рок амортизације 50 година. Зајам се имао употребити искључиво за грађење железнице, и то пруге Београд—Врање. Друштво је не само финансирало ово грађење, већ је у исто време било и предузимач и добило је право експлоатације. Као гаранција за овај зајам служили су: чисти приходи од железница, приход од царине и, до нужне суме, приход од грађанског данка. За службу зајма имала се образовати нарочита каса, која би стајала под двоструком контролом једног државног чиновника и једног претставника Генералне Уније. Народна Окупштина, после бурне дебате, усвојила је овај уговор о зајму и грађењу железница марта 1881.

Истовремено закључен је са Друштвом Генералне Уније други, лутриски | зајам, у номиналном износу од 33,000.000 дин., са годишњим интересом 3%. Емисиони курс био је 75:50, а рок амортизације 50 година. Једна трећина овог зајма имала се употребити на грађење пруге Ђеоград— Врање, те се услед тога смањио првобитно намеравани износ зајма за грађење железнице од 100,000.000 Ha дин. 90,000.000. Остале две трећине имале су се употребити на исплату унутрашњег српског зајма.

Но тек што је Генерална Унија била почела радове, дошло је њено банкротство и пропаст (1882). Орпска влада је тада успела, да права и обавезе Уније пренесе на Народни Контоар за Есконт у Паризу. Првобитни уговор био је нешто допуњен и измењен. Сем тога, уступљено је Контоару за Ксконт право грађења пруге Ниш Пирот и Лапово—Крагујевац. Sa

- грађење пруге Ниш—Пирот Контоар за

Есконт био је овлашћен да емитује нових обвезница у номиналној вредности OJ 30,000.000 дин., са 5% интереса и амортизацијом од 50 година, преузимајући их