Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

Својом првом појавом потиснуо је Д. и заменио стари златни византиски новац »романат« (по византиском цару Роману), који је дотле био у оптицају.

Назив Д. познат је још у средњем веку на целом Балканском Полуострву, а име му долази од натписа аисађиз (дуждева земља), јер је на аверсу имао лик са именом H титулом дужда, под којим је кован. Како се ковница у Млецима звала Лесса, то се Д. на целом далматинском шриморју, где је била млетачка владавина, или јалти њен утицај, звао и цекин, која се реч и данас често чује. У народном говору у Шумадији и Поморављу, чује се још и назив минц или минцаћ, од немачког назива, који је кован у бечком Мипгат (ковници).

Вредност Д. мењала се, према домаћем сребрном новцу. Зависила је од боље или лошије легуре сребрног новца. У средњевековној Србији таксиран је Д. према, сребрном перперу у разној висини. Изгледа, да су тада ковани и у Србији златни дукати, по угледу на млетачке, али то није поуздано. Шозната су била два примерка Д.: краља Милутина и кнеза, Лавара, али су их новија нумизматичка испитивања огласила као фалсификат. — У Србији 19 века био је у великој употреби аустриски Д., све до појаве националног новца, када му је вредност готово утврђена на 12 сребрних динара. — У историји трговине и новчарства важи Д. као најдуже одржана

новчана јединица. У употреби је данас још само као накит, а стари Д. 'имају нумизматичку вредност.

Литература: К. Јиречек, Историја Орба (Култура, 1), Трговачки центри и друмови; К. Костић, Стара српска трговина и индустрије; Љубић, Опис југословенских новаца. Б. Сарџа.

ДУНАТ ВЛАДОЈЕ, научник (10/12 1861, Загреб). Учио је гимназију у Загребу и Вараждину, класичну филологију на Университету у Бечу и Загребу. Као средњешколски наставник служио је у Загребу, Осеку и Карловцу (1883—1904), као школски референт земаљске владе у Загребу (1904—1908), као директор 1 гимназије У Загребу (1908—1919). После тога постао је школски надзорник за, средње школе. Пенсионисан живи у Загребу. — Као сарадник различних часописа (Вијенац, ЛЖиDOT. Hama, Савременик, | Југославенска, Њива, Наставни Вјесник, Народна Старина и др.) шисао је чланке литерарноисториске и критичке. Круг његова занимања обухвата, хрватску, француску и енглеску књижевност. Много је радио око популаризације, дотад још у Хрватској шрилично непознате, енглеске књижевности, те је као писац фељтона у Народним Новинама (1897—1906) доносио (под шифром Апрћсиз) чланке о енглеском животу и енглеским приликама. Од домаће литературе највише га привлачи старија.

— 675 —

ДУКИЋ

кајкавска књижевност. Томе делу његова књижевног рада припадају његови шрилози, штампани у Раду (Јамбрешић, Белостенец, Грегор Маљевац, Баричевић, Кривманић, Nagy), Поред тога су у Раду штампане његове овеће радње о Адаму Филиповићу Хелденталском и о хумористицима: Немчићу, Јурковићу и Корајцу. Напосе су изишле књиге: Читанка из енглеско-америчке и скандинавске књижевности (Свјетска књижевност у хрватским пријеводима, св. 4), (Олике из повијести енглеске књижевности (Матица Хрватска, 1904). У вези с Фердом Ж. Милером уређивао је Д. омладински лист Побратим (1906—1914). Б. Водник.

ДУНКЕ, византиска. царска – династија (1059—1078). Д. су славног порекла, можда везани сротством са словенском царском кућом Самуиловом, и“ са византиском династијом Комнина. JI. су били слаби владаоци. Хтели су чиновничко-књижевничку државу, а не војничку, каква је Византија била још од римских времена. Створили су антимилитаристички бирократско-књижевнички режим, удаљујући војводе од власти, и запуштајући BOjску, па с тим и одбрану земље. Као последица такве политике дошле су две велике катастрофе. Једна се десила У Јерменској, у битци са, Турцима, Селу цима код Манзикерта (1071), где је селцџучки султан Алп-Арслан разбио и зваробио. византиског цара Романа IV Диогена. Селџуцима се затим отворио пут у византиску Малу Азију, коју су они наскоро готово сву заузели. Другу, сличну катастрофу претрпели су Византинци истовремено на западу у Јужној Италији (1071). Тамо су Нормани отели главни византиски град Бари, чиме је цела византиска, јужна Италија наскоро прешла. у норманске руке. Овим двема катастрофама, срушена је за увек она велика Византија, коју су били поново створили цареви из »македонске« династије у 10 и У. почетку 11 века. Под Д. је Балкан страдао од Печењега, од Кумана (Половаца) и од српске зетске краљевине, а поново су 'се побунили против Византије, ма да опет безуспешно, и македонски Оловени, уз помоћ српског краљевића Бодина и срп ског војводе Шетрила (В. Константин Х, Роман IV Диоген, Михаило VII Пара пинак). Д. Анастасијевић.

ДУКИЋ МИЛАН, професор физике (1870, Бадовинци). Свршио је пимнавију и 'Beлику Школу у Београду. Од 1891 шрофесор је гимназије у Шапцу и Београду. Публиковао је: Лекције из физике (1897), Физика, за ниже разреде тимназије (1910), Физика за више разреде гимназије. (1919, 2 изд. 1920). Ове се књиге употребљавају као уџбеници у средњим школама у Орбији. И. Поп.