Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУКЉА

ДУКЉА, рушевине старог града у близини Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. То су трагови римског града Doclea, који је некада био главни град провинције Превалитане. Најужнији део ове провинције се по том граду називао Диоклиција, (Диоклитија). Не зна се како је и када Д. опустела. Константин – Порфирогенит је помиње као напуштене рушевине. Кад су Турци почели 1474 подизати Подгорицу, употребили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Д. О некадашњем њеном сјају сведоче остатци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову »Царски Двор«, многи саркофази са барељефом и многе надгробне плоче са латинским натписима. Нађени су у њој многи новци, по неки златни, већином из 2 и 3 века. У неким списима из доцнијег средњег века помиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему тако прозвао.

JI. HI.

ДУКЉАН, (ЦАР) ДУКЛИЈАН, некакав демон, који се често јавља у митовима и приповеткама, нарочито козмогонским. Д. је Диоклецијан, коме традиција пришисује зидање вароши Доклеје. Д. је, у српским дуалистичким митовима, противник божји, исто што и исконски ђаво (Ариман у Персизму). Он је у виру под Везировим мостом »свезан у синџир, који једнако глође, и уочи Божића таман да га шпреглође и свијет да ужди, а Циганин сваки по једном удари маљем у наковањ те притврде«. B. UT.

ByHJbAHCHO-BAPCHA „HARBBHCHYПИЈА. Није познато, када је у Дукљи основана бискупија. На сабору у Халкедону 451 налазио се и дДиоклиски бискуп Евандро, али по свој прилици фригиске Диоклије. За папе Грегорија 1 (590—604) дукљански се бискуп налазио под скадарским, а за цара Лава Ш (717—741) је дошао под драчког митрополита. У 9 веку Дукља је добила надбискупа. У 11 веку основана је надбискупија у Бару (АпнЉагши), и надбискуп јој се назива агсћуерјзсориз diocliensis atque antibarensis ессјездјае. Његова се митрополитска власт, трема були папе Александра П од 18/8 1067, ширила по дукљанској, которској, палачкој, свачкој, скадарској, дриваској, пилотској, српској или рашкој, босанској и травунској бискупији. Не зна се сигурно када су Д. Б. надбискупи постали српски примаси. Утврђено је, да се од 16 века несметано називају Зегђјае ргипаз и ФоНиз герш Зегујае ргипаз, На молбу дукљанско-барског надбискупа – Милиновића, папа му је Лав ХШ 7/3 1902 изричито одобрио, да се тим насловом и даље служи. Данас Д. Б. Н. броји око 18.000

католичких душа, 18 жупа, 16 свештеника. (7 световних и 9 фрањеваца). Оадањи је надбискуп Др. Никола Добречић. Литература: И. Марковић, Дукљанско-барска митрополија (1902); — Фабер, Право барских надбискупа Ha Haслов Примас Србије (Гласник Земаљског Музеја, 1905); От. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићској држави (1919); Д. Грубер, О дукљанско-барској надбискупији до половине 13 стољећа (у Вјеснику Земаљског Архива, 1912—1913); Богословска Омогра (1923). Ј. Јеленић.

ByHHOBMR MBAH (Giovanni di Trad или Dalmata), вајар. (око 1440, Трогир после 1509). Око 1460 дошао је у Рим, где је радио заједно с Паолом Романом, а ваљда с Андријом Брењом (гробни споменици кардиналима Тебалди и Ferrici y римској цркви 5. Мапа Зорга Minerva]. Вероватно је, међутим, да је занат учио у својој домовини код Јурја Матејевића. Најранија су његова римска дела: грбови паша Пиа II, nam вратима ватиканског Согн е де! МагезсјаПо, и Павла П, над вратима Palazzo di Venezia (1464). Шрва су му датирана дела два рељефа на олтару у сакристији римске цркве CB. Марка из 1474, што га је израдио у заједници с Minom da Безоје, О њиме је радио и хорске претине у Сикстинској Капели (1480), најбоље дело свеколиког римског вајарства тог доба, и гробни споменик папи Павлу П, у старој базилици Св. Петра, којега се фрагменти данас чувају у т. зв. »Гротама ватиканским«, испод цркве Ов. Петра. Самостално је 1476 израдио гробни споменик кардиналу Воуегећ (црква 5. Clemente), 1481 позвао га је краљ Матија Корвин у Ђудим, где је био много запослен, али се из тога времена сачувала само два мања његова дела, портретни рељеф Матије Корвина и жене му Беатриче Арагонске (данас У Ђечу). Краљ му је 1488 даровао кастел МауКоме7, али Д. није никада успео да ђе у посед тога каштела. Док Фабрици мисли, да се Д. после те своје недаће у Хрватској вратио у Рим, Вентури тврди, да се вратио у Далмацију, и у Трогиру израдио два кипа за капелу Орсини. 1498 Д. је био у Венецији (рељеф Мадоне, данас у збирци Роуепе-багоп у Падови), а 1509 у Анкони, где је израдио последње своје дело, споменик Ђироламу Ђанели {(Girolamo Сјапе ; столна црква у Анкони). — Д. је важан по томе, што се он у самосталним својим делима одвојио од дотадашњег типа римских гробних споменика (тип Брењов) и пошао, нарочито у њиховој архитектоници, новим, својим путем. У делима, која је израђивао у заједници с другим мајсторима (Мино да Фиесоле, Паоло Романо, Андреа Брењо), тешко је тачно одредити шта је његово. Свакако је један од његових најлепших

— 676 —