Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУХОВНА СТРАЖА, црквено-просветни лист монашког удружења у краљевини "Србији (Манастир Раковица, PN -

ДУХОВНИ ЗБОРНИК, лист моралног садржаја за народ. Излазио је у Новом "Саду, као додатак уз свештенички лист Беседу, од 1868 до 1870. РЕЈ,

ДУХОВНИЦИ. У прво време Д. су били већином – протопресвитери и одличнији свештеници, којима је обласни епископ поверавао да врше тајну исповести по одређеним. селима и градовима, те су они у време великих постова ишли OJ места до места по своме округу, и исповедали народ. По манастирима је ту дужност обављао испрва игуман, а доцније нарочити јеромонах, који је такође називан JI, a To каткада и баштом. Доцније су. постављани и калуђери за Д. по градовима и селима. У 19 веку престала је, тотово по свима српским областима, установа посебних Д., а духовничке дужности су пренесене на парохиске свештенике.

Литература: Р. Грујић, Средњевековно | српско – парохиско ~ свештенство (1923, 49—58). Фр. ОГ.

ДУЧИЋ ЈОВАН, песник и књижевник (52 1871, Требиње, Херцеговина). Основну и средње школе свршио је у родном месту, у Мостару и (Сомбору. За време службовања, у Босни и Херцеговини основао је са А. Шантићем и Св. Ћоровићем, мостареки књижевни лист Зору, а 1896 отишао је у Женеву и студирао права. Университет је свршио у Шаризу 1906. По свршеним студијама ушао је у Министарство Иностраних Дела, и почео је дипломатску каријеру 1910. Био је аташе у Софији до 1912, секретар посланства. у Риму до 1914, онда у Атини, па у Мадриду саветник посланства и отправник послова до 1918, напослетку опет у Атини, 1924 именован је за делегата код Лиге Народа у Женеви.

Шрву књигу Шјесама издао је 1900 у Мостару. Једну му је књигу Шесама издала Орпска Књижевна Задруга 1908. Другу књигу, у ограниченом | издању, штампао је 1912. Објавио је неколико састава и у прози, као неколико литерарних есеја и песничка писма из Швајцарске, из Грчке, Шпаније и т. д., све штампано у Орпском Књижевном Гласнику и Ћугрчиновом Алманаху. Сада је спремио 58 штампу скупљена дела: 1. Песме, 2. Шесме у прози, 8. Џесме П, 4. Писма, 5. Есеји, 6. Благо цара Радована, 7. Царски сонети.

Литература: М. Грол, приказ Шјесама у Новој Искри (1901); Ј. Скерлић, оцена Пјесама у Летопису Матице Српске, 210, 1901; М. Цар, Јован Дучић, Босанска, Вила, 1909, бр. 5; Б. Поповић, Једна критичка анализа, у Српском Књижевном

ДУША Гласнику, 32, 1914; Аница Оавић, Јован Дучић, Време, Ђожићњи број, 1923.

В. Петровић. · ДУЧИЋ НИЋИФОР (21/11 1832, Луг, на Требишњици, Херцеговина — 920/2 1900,

Београд). Учио је Богословију и Велику Школу у Београду, а био је кратко време и на Сорбони и Француском Колежу у Паризу. Закалуђерио се у манастиру Дужи 1849. (Суделовао је у херцеговачкоцрногорском ратовању с Турском 1861 и 1862, и врло се добро показао. 1866 је склопио ратну конвенцију између кнеза Михаила и: кнеза Николе. 1868 га је позвао Илија Гарашанин у Србију. У српско-црногорском рату против Турске 1876 био је · постављен за команданта добровољачког кора Ибарске војске; тада је рањен. У рату 1877—278, био је командант усташких чета, Јаворског кора. Бивао је потпретседник Великог Духовног Суда, библиотекар Народне Библиотеке и чувар Народног Музеја у Београду. Нуђену владичанску част није примао. Оставио је множину легата, а највећи Орпској Краљевској Академији, од кога је образован Дучићев фонд, за награђивање радова из српске историје »а, може и из српске филологије, географије и етнографије у опште«. — Неуредно школовање никада није могао надокнадити, и ако се веома много трудио. Остао је добронамеран дилетант, а кад су га критиковали, | JPyT полемичар. – Историске књиге и расправе су му увек биле мале научне 'вредности, а данас су сасвим застареле, преводи и данас вреде, исто тако описи старина и издања извора (међу којима, је и Житомислићки Хронограф), а највише мемоарске белешке. Сам је почео издавати своје скупљене Књижевне радове, и издајући преко реда штампао ших је до девете књиге (1891—99). Н. Радојчић.

ДУША. У схватању Д. и наш народ, као сви примитивни народи у опште, није доследан. Д. може бити: 1. вегетативна, која је везана ва крв (упор. на шр. Мојс. 17, 14 »Јер је душа свакога, тела крв његова, то му је душа«), утробу, мишиће, нокте, кости (упор. на пр. Вук, Пословице, 1597 »Запекла му се душа у костима« и т. д); 9. дах, тачније последњи дах, који из уста изађе (»душа« етимолошки сродно са »дувати«); 3. Д. је човеков (духовни) дупликат (код Германада fylgja), Она оставља човека у сну, и кад човек умре. Онови су стварност: кад спавамо, наша JI, наш »дупликат«, изађе :из наших уста (на пр. у облику муве, лептира, миша) и после се врати у тело. Што она том приликом види или ДОЖИВИ, то смо ми »сањали«. Отуда не ваља никога нагло тргнути иза сна, јер душа неће, можда, имати времена да се поново врати у тело. За овакву Д. упор. и Вук, Речи и т. д. Вјештица: Вјештица се зове жена, која шма у себи некакав ђаволски дух, који у сну

— 681 —