Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ДУШАН

из ње изађе и створи се у лептира, кокош, или ћурку, па лети по кућама m једе људе... жена, која је вјештица, кад из ње изађе онај дух, лежи као мртва, и да ioj човјек окрене главу гдје су јој ноге биле, не би се више ни пробудила« (јер би се Д., при повратку, збунила, и не би могла поново ући у тело). За вампира на пр., наш народ час мисли да има, вегетативну душу (отуда нам може досађивати, све док му се тело не распадне), час опет да је у њему бујаја, дупликат, упор. вампирову Д. која му излази на уста као лептир (на шр. у Глишићевој приповетки »После деведесет година«). Д. може, после смрти, ући у камен, или се за њ магички хвата; један такав сеновит камен је и надгробни споменик. Д. може ући и у дрво (на пр. душа. Омера и Мериме, Момира и Гроздане и т. д.), или у биљку (косовски божури, постали из крви косовских јунака), или у животињу (најрадије у лептира, челу, тицу, миша, змију и др.). Чајкановић. ДУШАН, краљ 1331—1346, цар 1346 до 1355 (око 1308 — 920/12 1355). Син је краља, Стевана Дечанског и Теодоре, кћери бутарског цара Омилца. Са оцем, као млад дечко, живео је у прогонству, у Цариграду, од 1314 до 1320. 6/1 1322 био је са оцем као »млади краљ« крунисан. 1329 ратовао је с успехом против Босанаца, који су били, освојивши Хум, продрли и преко Дрине. Нарочито се истакао 28/7 1330, у битци на Велбужду, против Бутара. Али убрзо је дошао у сукоб с оцем. Стеван Дечански имао је с другом женом, Маријом ШПШалеологовом, сина Симеона, и изгледа, да је њему хтео обезбедити престо. Орпска властела, незадовољна. старим краљем, почела је да се купи око Душана. У пролеће 1331 отац је напао сина, и спалио му двор на обали Дримца; али у јесен Д. је успео да потисне оца. Стари Стеван био је заточен у Звечану, где је умро 11/11 1331. Д. је био поново крунисан за, краља, 8/9 1331. О Ускрсу 1332 венчао се с Јеленом, сестром бугарског цара. Јована Александра. Д. се брзо показао као владалац јаке руке. 1332 угушио је један мали устанак у Зети. Том приликом чинили су му извесне услуге Дубровчани, и он им је, као награду, продао 22/1 1333 полуострво Отон. Од 1334 почела су Душалова освајања у Македонији, која су, с мањим и већим прекидима, трајала све до пред крај његова живота. 1335 имао је Д. борбу и с Мађарима и потиснуо их је из Орбије. | После смрти цара Андроника Ш (15/6 1341) избила је у Византији велика упутрашња криза с борбама OKO престола. Једну је странку водила царева удовица, Ана, чији је син Јован био још малолетан, а другу намесник и војвода Јован Кантакузен. Д. је употребио те унутрашње борбе у Византији, да прошири своје

поседе. Кантакузен, који је једно време рђаво стајао, прешао је 1342 у Србију, и наставио борбу, поматан“ од Д. Али у лето 1343 отишао је из Д. области. Осетио“ је током рада и заједничких борби, да Срби у првом реду гледају своје интересе и да немају безуветно поверења према. њему. Д. је после тога чинио услуге другој, царичиној, страни, али је, без обзира на: Цариград, наставио своја освајања у Мажедонији и Арбанији. — Кад је у октобру 1345 дошао у српске руке и Сер, Д. је решио, да постигнуте успехе крунише царском круном. Српска архиепискошија. је била подигнута на патријаршију, % на Ускрс, 16/4 1346, био је Д. у Скопљу свечано крунисан за цара »Орбљем и Грком«. To je: највећи успех српске државе средњега. века; Србије је у тај мах била прва сила на Балкану. Шроглас патријаршије и царства узбудио је Прке, и цариградска црква проклела је Д. ради неканонеског прогласа. српске патријаршије. Мађари, међутим, који су од 1342 били посели Мачву с Бео- · градом, пожурили су да склопе с Д. мир.

После крунисања Д. је наставио своја: освајања и борбе с Грцима. 1348 били су већ у српоким рукама Епир и Тесалија. 1350 дошло је до рата с Босном, у ком су Ђосанци били потиснути од војске, коју је водио сам Д., али је ратовање прекинуто, јер је царево присуство било потребно на југу државе. Кантакузен, помаган Турцима, беше почео офансиву против: Србије. Д. је успео да брзо поврати старо стање. У то су, позвани од Кантакузена, нагрнули Турци на Балкан, и ту се 1354, у Галипољу, учврстили у сталним чнасељима. Д. се носио мишљу, да као »капетан« хришћанства, помаран од папе, потисне Турке и освоји Цариград. Усред преговора и припрема OKO тога био је: 1354 нападнут од Мађара, али је прошао без губитака. Ненадно, цар је умро 20/12 1355, а сахрањен је у Арханђеловом манастиру код Призрена.

Значај JI. jake личности види се најбоље по том, што је свуда он, својим присуством, решавао ствари, и што је после: његове смрти почело нагло опадање. Његова је политика била очевидно империјалистичка и није донела користи за саму Србију. Земља се трошила многим тратовима и пунила се туђим, Србима нешпријатељским и од њих делимично културно: јачим елементом. Осим тога, у сувише брзо развијеној држави, развила, се и појачала власт војних великаша и обласних тосподара ma штету државне целине и централне власти. Али, СОрбима је Д. успех био мио, јер је показивао снагу расе т моћ замаха, и јер је створио царство и патријаршију. — Важан културно-правни споменик његове владавине је његов Законик, донесен на саборима 1349 и 1354.

Литература: 7. Флорински, Јужни Оловени и Византија у другој четвртини 14 в., 1889); Cr, Станојевић, Цар Душан

682