Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

(Браство, 16, 1921 и засебно); К. Јиречек, Историја Срба, 1, 271—305; · От. Новаковић, Законик Отефана Душана, 1898; C. Jireček, Das Gesetzbuch Dušans (Агchiv fir slav, Philologie, 22, 1900); M. Koстренчић, Законик цара Душана (Хрватска правна повијест), 1923; Н. Радојчић, Снага закона по Душанову Законику (Глас, 110, 1923). В. Ћоровић.

ДУШАНОВ ЗАКОН (у старијим рукошисима је наслов: Закон благовјернаго

цара Стефана) је законодавна радња, која

је постала. за владања, цара Стефана Душана, и то у два. маха: први део (према издању (СОтојана Новаковића. од 1898) члан 1—135 — шостао је на сабору у Скопљу на Вавнесење 21/5 1349, а други део (према истом издању) -— члан 136 до 201 — издан је на сабору у Серезу, и то у време између 1/9 1353 до 31/8 1354. Рукописа, тог важног правног споменика сачувало нам се из 14—18 века око 20. Оригинални се рукошис није сачувао. Најстарији је рукопис нађен у манастиру у Отрузи; он је непотпун. За њим долази по старини рукопис, који је био својина, призренске епископије (призренски рукопис), који је био основ Новаковићевом издању од 1898. Остали рукописи удаљују се више или мање од тих најстаријих рукописа, те се опажају углавном две редакције, које су извршене у 15 и онда крајем 17 или почетком 18 века.

Сам Д. 3. није израђен на поменутим саборима, него је пре тота, спремљен и онда поднет сабору на одобрење. Да, је цар Душан свесно и озбиљно помишљао да што боље уреди правне прилике своје велике и проширене државе, види се из једне његове наредбе из 1346 иљи 1347, у којој наглашава, да је намеран поставити у својој држави нове уредбе и нове законе. У закону можемо гледати остварење тих намера.

Садржај Закона је овај (према Новажовићеву издању од 1898). Чланци 1—38 тичу се црквених ствари и особа; чланци 39—62. односе се на властелу и њихове прилике; чл. 63—73 тичу се других класа насељења: чиновника, отрока, меропха, себра; чл. 74—83 односе се на село ши његове прилике; чл. 84—117 садржавају углавном казнено право и процесуално право; чл. 118—122 баве се трговцима и њиховим приликама; чл. 124—197 уређују градске ствари; чл. 129—135 тичу се војничких ствари. У другом делу Д. 3. не налазимо толико систематски сређене грађе колико у првом. Ту претежу чланци, који би имали да уреде несређене прилике, које су настале у Србији услед наглог ширења државних граница. Како се види распоређена. је грађа по начелу сталешком т. ]. норме су сврстане у групе, које раде о личним и стварним. односима појединих сталежа. Тај систем одговагра потпуно концепцији тадашње државе, па,

ДУШАНОВ ЗАКОН

јој је и сасвим акомодован. И ако је Д. 3. сразмерно опсежан рад, показују се ипак код тачнијег гледања многе празнине, и то у таквим материјама, за које знамо из других извора, да су биле нормиране у Србији. Тако је породично право врло слабо заступљено. Исто тако врло се мало говори о наследном праву. Више има одредаба из стварног права, али има и ту празнина. Особито мало има у Законику обвезног права, и о најважнијим правним пословима, као о купопродаји, зајму, најму и т. д. не дознајемо ништа. Опширно је обрађено казнено право, но и: оно не у потпуности. ЋЕ

Одговара – карактеру · самог Законика, што Cy најопсежније обрађени односи сталешки, дакле права и дужности појединих сталежа, и односи међу њима. На основи Законика можемо створити доста, јасну слику српске сталешке државе у Душаново време. Упознајемо· положај црквених особа, властеле, властеличића, грађана, себра, меропха и отрока, даље положај војника, Влаха и трговаца. Свакако претеже јавноправни карактер норма у Законику. :

Много се у литератури говорило о том, у каквом је односу Д. 3. према осталим изворима права, који су се употребљавали у Србији, нарочито према грчко-вивантиском законодавству, па онда и о том, какво значење има. та законодавна радња. међу правним изворима у опште. На основу радова, нарочито Новаковићевих, можемо данас поуздано утврдити, да Д. 3. има сасвим самосталан карактер државног закона, којим су се уређивале јавноправне прилике царетва. Џриватно-правни односи уређивали су се и надаље према, нормама, обичајног права, и онда према грчко-византиским правним изворима. Д. S. је имао на сваки начин значај основног државног закона, у коме су утврђена општа начела државног уређења. Као таква законодавна, радња ок је замишљен, а. тако је и проведен. Лиме се најбоље тумаче и оне празнине у Законику. — Baжност Д. 8. добро је означио Новаковић речима, да је то најлепше културно дело српског средњег века. Законик најбоље сведочи, на коликој је висини стајала култура Орбије у доба Душанова, и колико je тај владар овбиљно настојао да. уреди своју велику државу на правним основима. Висину, на којој стоји JL 8., моћићемо исправно – оценити тек онда, ако га упоредимо са савременим законодаветвима европских држава, и уверимо се, да он и међу њима заузима одлично место, и по садржају и по значењу.

Литература о Д. 3. је врло велика. В. Ст. Новаковић, Законик (Отефана Душана, (2 издање, 1898); С. Jireček, Das Gesetzbuch des serbischen Zaren Stephan Dušan {Archiv f, slav, Philologie, 22, 1900) M. Доленц, Душанов законик (1995),

JI. Костренчић.

= 688