Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z
ЂАВО. 1. Ђ. (»опадач, клеветник«) је (по црквеном схватању) претставник греха, про· тивник Божји, непријатељ љутеки. Веровање у таквог Ђ. кулминирало је у 13—15 веку, а одржало се и до данас. '. из народних приповедака није увек овај »заванични« 'Ђ. Он је или некакво старинско божанство, које је црква деградирала и потисла, или је наследио старинске дивове, јер је јак, али у исто време глуп и лаковеран као и они, или је, у дуалистичким приповеткама, исконски противник демиургов, и демиург као и овај (такав Ђ. дошао је из O
2. В. Народна веровања.
ЂАЈА БОЖИДАР, књижевник, пришповедач (1850, Дубровник — 1914, Беч). Био је поморски капетан. Описивао je живот далматинских помораца на једрењачама у низу књига са заједничким насловом Наши поморци (1. Мали, 1908; 2. Младић, 1904; 3. Тилиднер, KpMaD, 1909). Све су три књиге изашле у издању Коларчеве Задужбине. У рукопису остале су му још три свеске, готове ва штампу, као наставак Наших помораца: 4. Ностромо, 5. Капетан и 6. сенки,
ЂАЈА ИВАН ДР., професор Университета у Београду (21/7 1884, Ле Хавр, Француска). Основну и средњу школу учио је у Београду, Университет у Шаризу (ученик А. Паз ге-а). Бави се moглавито изучавањем фермената и биоенергетиком. Дуги низ (радова од 1906 шубли-
_ ковао је у Гласнику Париског Биолошког Друштва, Париске Академије, Српске Академије,., Југославенске Академије и Хрватског Природословног Друштва (неколике и у заједници са својим ђацима). Написао је: Основна биолошка енергија и енергетика кваса (Рад, 9921, 1919), Екепериментално тражење једне заједничке енер-
· гетичке основе у живих бића (заједно са Ђр. Малешом, Гласник Хрватског Природословног Друштва, 1921); О једном електричном термостату (заједно са (О. Бранисављевићем, Гласник Хрватског Природословног Друштва, 1920) и т. д. Бави се популаризацијом биологије MI, поред многих предавања, написао је књижицу: Биолошки листићи (Издање Хрватског Шриродословног Друштва). Дао је први уџбеник људске и животињске физиологије на нашем језику (Основи физиологије, 1928).
J. XX.
Ђ
ЂАЈА ЈОВАН (21/3 1846, Дубровник). Свршио је гимназију у Дубровнику, а философски факултет у Бечу. Био је про-
фесор гимназије у Београду. 27/7 1882 иза-
бран је за члана главног одбора Радикалне Странке. 28/10 1883, због тимочке буне, затворен је, окован и са осталим члановима – главног радикалног | одбора спроведен у Зајечар преком суду. 28/11 ослобођен је као невин. 1884 покренуо је, са Андром Николићем и (СОтојаном Протићем, Одјек, на место обустављеног шпа/тиског органа Самоуправе. 15/1 1888 шостао је начелник Министарства Просвете и Црквених Послога, а 14/8 1889 начелник Министарства Иностраних Дела. 13/10 1899 дао је оставку на то звање, а 14/10 исте године изабран је за народног посланика. 16/3 1890 постао је државни саветник. 1/5 1890 ушао је у владу Саве Грујића, као министар Унутрашњих Дела, и остао је на том положају до 16/1 1891. По други пут постао је министар истог ресора у кабинету Николе Пашића 11/2 1591, а престао је то бити 21/3 1892. 9/5 1894, после укидања Устава од 1888, пенсионисан је као државни саветник. 9/1 1899 постављен је за посланика у Атини, али је 4/7 исте године пенсионисан. 3/7 1900 постао је дипломатски агент (у рангу посланика) у Оофији, а 1/5 1905 пенсионисан је. Од тога доба није се више враћао у државну службу. Сем Одјека 'B. је уређивао и политички лист Народ (1896), а читав низ година главни је сарадник 'Дрговинског Гласника. Његови се чланци одликују не само јаком аргументацијом и снажним логичким умовањем, него и правилношћу језика, коректношћу стила и отменошћу тона, ретком у нашем новинарству. Сем многобројних новинарских чланака 'D. je превео са француског роман Деведесет трећа од ВБ. Ига, и са италијанског језика Манцонијев роман Вереници. Написао је брошуру Савез Србије и Бугарске (1904) и изврсну расправу (Олике из класичког доба (Рад, 2, 1889). Ј. Продановић.
ЂАН, планина у Орбији, 21'5 км југојугоисточно OM Куршумлије. Висока Je 1.400 M. UL DB.
ЂАКОВА БУНА. Првих дана јануара 1825 дигао је буну у Азањи Милоје Поповић-Ђак из Кусатка. Он је био раније поп, а за Карађорђева устанка постао је писар код Вујице Вулићевића. Од 1815
= 684 —